U početku bi Univerzitetski Redovni Profesor.

Bio je mnogo pametan i načitan. Školovao se u inostranstvu, družio se sa svetskim kremom, tezgario po svetu, pisao knjige i u slobodno vreme predavao na Fakultetu. Studenti su ga gledali kao Boga, mlade intelektualke su vlažile na sam pomen Njegovog imena, svako mudo u državi je znalo ko je ON i koliko je pametan.

Zato je zaposlio Asistenta koji je gluplji od njega, da bi jednog dana ipak On bio legenda, a ne neki fićfirić koji ima šanse da ga prevaziđe.

Onda je Asistent postao Profesor. Tako je i on, po ugledu na svog Učitelja, zaposlio goreg od sebe, da mu ne ugrožava poziciju.

Vremenom je i on postao profesor i uradio isto.

I njegov učenik isto.

I učenik njegovog učenika.

I tako sve dok se nije smenilo jedno deset generacija.

Onda je poslednji u nizu, Potpuno Nesposopbni Univerzitetski Redovni Profesor bio toliko pametan da shvati da je da sam ne može da funkcioniše, jer je poprilično ograničen.

E, taj je zaposlio Pametnijeg od sebe, da bi radio umesto njega.

Pametniji je zapošljavao još pametnije, dok nije došlo do tačke da je poslednji u nizu opet neki Svetski mega car koji je želeo da uđe u legendu.

I tako u krug.