Реч коју између девојачког и мужевљевог презимена стављају жене које су на време побегле из ове бедаре и свој спокој пронашле у некој од земаља у којој наша дијаспора чини позавидан проценат становништва.

Ушушкане у трослојне новчанике добростојећих им мужева, њихов посао домаћ'це им оставља довољно времена да направе профиле на свим друштвеним мрежама и остваре контакт са породицом и пријатељима које су оставиле без трунке гриже савести и убеђују их како је и преко океана лоше стање, али ће ваљда у што скорије време успети да дођу кући, јер их носталгија вуче.

Вуку оне нас. За нос.
Толико их дуго нема, да су морале да ставе ЕХ (бивше) презиме после садашњег, јер су толико остариле и толико дуго нису долазиле да су их људи одавде заборавили.

Оне нису онај тип родбине у иностранству која ће ти слати паре кад ти затреба. То је тип родбине која ће ти слати слитке са Мајами бича и торња у Сијетлу са поруком типа **БАКО, ВИДИ КАКО СУ ТИ УНУЧИЋИ ПОРАСЛИ, ЕВО ПИТАЈУ КАЋЕШ МАЛО ДОНАС, ЗАЖЕЛЕЛИ СЕ БАБЕ, ИАКО ТЕ НИКАД НИСУ НИ ВИДЕЛИ. АЈ УЗДРАВЉЕ И МОГЛА БИ НЕШТО ДА ИМ ПОКЛОНИШ ЗА КРШТЕЊЕ. ПОЗЗ И ЦМОК**