Da li je sudbina? Možda su anđeli? Možda...možda nešto što je ne umem da objasnim! Ma neću da se trudim da razumem uopšte! Jer, sedim na stolici i slušam. Moje sinapse trzaju u ritmu akorda najboljih gitarista dok ona, totalno prepuštena vođstvu svog srca, peva. A peva, fantastično! Dok mi se svaka njena melodično otpevana reč urezuje u mozak i stvara trajno sećanje praćeno oslobađanjem ogromne količine adrenalina koji izaziva ubrzanje rada mog srce do neslućenje jačine udaranja u moja prsa, mozak u podsvesti razabira da su je ipak anđeli poslali. Mora da je tako!

Za trenutak se gubim i počinjem da se borim. Pevam i ja! Ne dam joj da me raskine. Mozak se brani svojom autoimunošću. Ipak, pokreti njene glave i njenog tela me umiruju u maniru najjačih sedativa i ja i dalje gledam i slušam. Njen glas više ne registruje moj mozak kako medicina objašnjava. To sada radi srce!

I dok gubim tlo pod nogama osećajući se nemoćan kao moreplovac pred glasom sirene, mozak mi govori da ne diram, da ne skrnavim takvu dobrotu i čestitost. Suzdržavam se! Dodir ruke samo, ništa više, srce mi govori. Hej, ali poznajem sebe! A ona je tako anđeoski lepa, nestvarna, a ipak realna, daleka, a tako na dohvat ruke, na dohvat srca! Gledam je, potresen sukobom svoje glave i svog srca, a ona me i dalje opčinjava glasom koji dopire iz usta ukrašenih obrazima rumenim kao najslađe jabuke. Njene usne u pokretu postaju jedino što mi oči vide. Tako fokusiran, preživaljavajući poraz razuma od srca, konstatujem činjenicu - Gotovo je! Zaljubljen sam!