Једног зимског јутра дотична особа се буди у пола 5 и крене да обави малу нужду. АЛИ СТАНИ, зашто сам се пробудио тако рано? Знао сам да сам у праву, нешто није у реду са средњим ухом или панкреасом.
У том тренутку га хвата паника и журно одлази по здравствену књижицу, те одлучује да свим укућанима саопшти несрећну вијест и буди их док дрхтавим рукама позива такси, јер зна из искуства да нико неће да га вози у хитну. Дубоко разочаран неразумјевањем укућана трчи низ степенице и зна да га секунде дијеле од смрти ако такси закасни. Почиње да му лупа срце.
Најзад долази у хитну помоћ (и таксисти остави позамашан бакшиш јер жури), и наравно није ни мало заинтересован за људе који ту чекају прије њега, јер СЕКУНДЕ СУ У ПИТАЊУ.
Након што га медицинска сестра исчекира пред свима и закуца га у чекаоницу, почиње да се жали људима око себе (и нађe саговорника који је исти као он, јер сличан се сличном радује), и изненада схвати да је погрјешио и да је у питању пијелонефритис и да је то повезано са каротидама јер наравно све је то сложен процес који ... И коначно улази на преглед (потпуно здрав и већ мало мирнији). Након што доктор схвати да има ПАЦИЈЕНТА, измјери му притисак и слаже да је идеалан, тутне му у гузове инекцију за смирење и пошаље га кући.
Улази у стан гдје га ради реда чекају укућани и каже: није добро, нису ништа нашли али једног дана... видјећете, ја знам да нешто није у реду.
И заиста једног дана господин добије грип, и престретан одлежи три седмице у нади да ће имати неку гору болештину, како би и они коначно схватили да је у праву!