Napolju su pijanci padali 'mesto kiše. Veče je bilo nekako shodno za izbegavanje. Crni proletnji oblaci nekako su nagoveštali mogući rasplet novooformljene situacije.

Dugo se čekalo u mladinom dvoristu na Miću ,dečka iz susednog sela.Bio je nizak smedj, plavih očiju i obavezno zalizan.Uvek je znao da mahne nekako srećno .Nikad nije kasnio na posao sastanke ama baš nigde. Ali eto...

Ispred šatora ,na ogradi kuće, u polusumraku,na popločanoj ulici nakvašenoj prvim proletnjim kapljicima mirlišljave kiše,stajala je nepomično u beloj venčanici Mara. Dugo je već gledala je u pravcu Miletovog dolaska. Časi su ubrzno prolazili,znala je da on neće doći. Drugarice su bile oko nje. Onako namirisane i doterane razglabale su,gledajući kroz metalnu ogradu o momcima koji su se vec nalizani klečali i igrali oko muzike. Odlučila je da se iskrade.

Mica i Mara bili obećani jedno drugome. Njihovi roditelji,bogate zanatlije,bili su u dobrim odnisima.Zajedno su držali dve kujundzijske radnje i njihova želja je bila da učvrste vec dobrostojeće odnose njihovim venčanjem. Mara je bila zaljubljena u drugog ,njena najveća zabranjena ljubav bio je siromah,tako da njeni roditelji nisu hteli ni da čuju za to.Mića je to znao...

Neperimetno se iskrala ,dok su drugarice i dalje stojale ispred šatora i pričale,Mara je otišla oko kuće i ušla na vrata kuhinje.Proletela je pored komšinica koje su kuvale neku čorbu i brzo sipala sebi cašu vode.Kroz dnevnu sobu se poppela na sprat,i uletela u svoju sobu,zaključvši se. Sela je na fotelju. Prozor je bio širom otvoren. Marina soba se ispunjavala zvukovima pesme koja se pevala u dvorištu.

Mirisala je Orhideja na njenom prozoru,dok se vetar poigravao sa zavesom,ona je mrdala listove cveta ,izgledajući kao i da cvet igra u ritmu muzike koja dolazi spolja.Sve je bilo tako čarobno,ali Mara je sve već rešila ispred šatora . Ustala je sa fotelje i polako otvorila fioku sa lekovima. Sve ih je strpala u čašu sa vodom promesala i popila najedanput....

Obrisala je nekoliko kapi vode sa usana rukavima venčanice i ponovo sela na fotelju. Čulo se lupanje vrata spolja ,vikanje,ali niko nije otvarao. Mara je polako tonula u san.

Velika livada oko nje. Okreće se sama,bez straha,dan je divan. Izmedju jednog dela livade i drugog je velika plava reka. sa druge strane,Iz daljine se vidi čovek... Hoda polako.najedanput prilazi drugoj strani reke. Mara ga prepoznaje,prepoznaje i on nju ! MAhnuooo joj je... Mahnula je i ona njemu .