Древна српска вештина која се преноси са колена на колено. Састоји се из три фазе учења, до постанка кољача свиња.
Прва фаза: Клинац си, имаш око пешес' година. Гледаш деду и/или ћала како кољу свињу. Гади ти се. Јадна гуда, помислиш. Али ипак са задовољством грицкаш реш печено увце или репић.
Друга фаза: Тринаест, четрнаест година имаш. Хормони ти лудују по телу, праве зијан. Добијаш крволочни инстинкт. Хоћеш и ти да пробаш да кољеш свињу, али ти ћале не да, каже да си још мали.
Трећа фаза: Тек постао пунолетан, ред је да се прави славље. Деда сав поносан, даје ти нож у руке. Гледаш свињу са мало сажаљења, али мораш оправдати очекивања свог маторог деке. Узимаш секирче да је ошамутиш, удараш негде 2 центиметра изнад очне линије. Свиња пада ошамућена. Сурдукнеш прву легалну ракију, и набијаш нож у грло. Вадиш гркљан, везујеш онај ђаво да црева не испадну. Свиња је мртва. Деда се смешка поносно, пушта сузу радосницу и грли те сваким атомом снаге који има. То му је сигурно најукуснија прасетина коју је икад пробао. Сад може да умре у спокоју.
Понављајући овај процес, временом постајеш све вештији и вештији, и кад те комшије позову да им кољеш свињу, постао си мајстор.