Iako ime zvuči kao "*Linolada*", svaka sličnost se tu završava. Ako je "*Linolada*" sinonim starijim generacijama za prevrh čokoladni krem, "*Linoleumlada*" je (pogađate) dno dna.

Osnova imena asocira na neki drnčasti proizvod, spremljen u nekom tamnom, memljivom ćumezu, najverovatnije u podrumu "Doma penzionera" ili tako nekom egzotičnom mestu. Sam ukus čokoladnog, tamnog dela kod konzumenta budi sećanja na najranije detinjstvo kada je morao da jede sve što mu se servira, na silu i sa pratećim šamarima. Zašećerena boranija ili posoljena čokoladna torta - tako nekako. Svetli, mlečni deo samo tako izgleda, jerbo mu je ukus sličan tamnom, ako ne i gori. Kako je to moguće, to ni sam proizvođač ne zna. A i ne zanima ga.

Nalepnica na poklopcu je obavezno neki nasmešeni meda (ili zeka ili neki dobroćudni lav), sav ozaren, kao Titov pionir dok najvećem sinu naših naroda i narodnosti predaje štafetu. To se proizvođač smeje svim potencijalnim kupcima, jerbo im je za fine parice uvalio Bobana. Mogao je i bilbord da napravi, kao političari pred izbore. Čuj, mogao - uradio je to, a odradio je i radijski džingl i TV spot, sa nekom *a la "Banca Intesa"* veselom melodijom i poluretardiranim tekstom kojima gata narod da kupi njegov pripjatovski uradak.