...као деца смо се играли.

Постати евнух.

Мала кита, јбг.

Дуги прсти, ал' су ноге кратке; велика машта услед памети мале.
Полетео високо, у глави већ троши паре.
Само се зезн'о у корака два, три: паде под притиском анђела плавих.

Уместо поред Мале са Канара, сада спава испод Ђуре Корморана.
Прденкахори му баш и није по вољи, желео би неки смештај бољи.
Снови од месту лепшем нестану чим Ђура зазвиждуће своју мелодију.

Један од највиших нивоа смрада, углавном под пазухом током јула и августа месеца, а неретко и неких 15 до 30 дана раније. Најчешће се осети у градском превозу код људи који дигну руку, па и „обадве” (фанови Галије секу вене сада) да би одржали равнотежу док мајстор кривине сече као да је Шумахер у најбољим данима.






# *Фродо је током трилогије „Господара прстенова” пешака прешао хиљаде километара. Тачно је да је у пар наврата упао у мало воде, али без сапуна једноставно не иде. Па, чак га је и онај огромни паук првобитно оставио на промаји да се изветри.*

Највиши ниво бола у курчини одређене самозадовољне јединке за потпуни колапс система око ње. Док свет се распада на мали милион парчића, она се полагано вуче из кревета и чешка међуножје на путу од кревета до кухиње. Тек је дванаес' сати, а желудаја кафе иште. Пило се синоћке, јеби га!

Смејем се, а плакао бих.

Дошли смо од сабајле, веома рано, на обалу реке. Било нас је неколицина само, отприлике колико и њих који су представљали Сан Марино на Играма без граница ономад. Пробрана екипа, прекаљена, набуџена искуством који се само у земљи сељака на Балкану може стећи...

Припреме су кренуле, барем за већину нас, три недеље пре овог дана када смо се ту, на обали реке (ах, те реке која зна све тајне младости наше) скупили као наши родитељи пре нас и њихови родитељи ономад што су део НОБ-а били... Да, све се то припремало дуго, темељно и надасве озбиљно: није смело бити било чега што би спектакл и потпуно уживање пореметило. Неки су, као Станко Детаљко, чак два месеца унапред све припремали, мада је Тома Параноја (поуздано се зна иако он пориче) пре три месеца купио толико пилетине да је морао и додатни замрзивач да пазари.

Свакако смо били ту, на обали реке, као најгори секташки пецароши, само што ми ни не пецамо, нити то умемо (али лажемо исто као и они), али волимо да на ватру бацимо месиште, да га кадимо пивом између два јуначка гутљаја од којих се ни Мија Калифа не би застидела, но хомо.

А та ватра, она је само почетак свега, свег весеља. Тај пламен, ох тај пламен који игра, који мами, који тражи да око њега поставимо камене стубове са четири стране и на њих решетку... Тај пламен који као језик облизује месиште које пушта сокове који га пак терају да још више палаца око њега... Та арија (Ђовани) месишта које цвркуће најлепше сонате док дим магли поглед узбуђених посматрача који, као у оном клипу о Кити у Била само што не прогове: „Секо, је л'могу прво ја?”

Тај пламен нас излуђује, његов дим нас излуђује јер иде руку под руку са мирисом који нам чула мами. Ах, тај мирис је чиста рикавела, бајо! Али, пламен тај игра само око крменадле, и око тих ражњића... И нова се пива отварају, уместо првог цуга се свима који нису ту земља залива, док други се већ низ грло слива.

Тај пламен своју игру игра и јебем те, Стево, што ниси понео хлеб и кога брига што Ђовак упозорава на глутен, мајмунчино дебела! Види колико ти је шкембе, чварку један неистопљени - има да и тебе бацимо на ватру, јебем те уста мртва!

ОИ!

Тренутак када се индивидуа у потпуности разочара у живот и изгуби сву наду да ће оно боље сутра доћи прекосутра. Спознаја да је свет сјебан до максимума и да не постоји довољно јака брља да залечи ране јуначке или потпомогне стање препарираности које неки називају и мртвачком укоченошћу.

Посластичар за старлете. Од патишпања мож' да направи Афродиту. Као.

У она срећна времена, када је Велики вођа дозвољавао простој раји да мало робе шверцује из Угарске, Карпатије и Ножулеђије како би обезбедила себи и својима пуко преживљаваније, врхунац бивствовања ситне нејачи су били рођендани. Тадашња се будућност ове земље разонодила масним фотама, жмуркама, јуркама и тако томе сличним софткор играма на које су родитељи и остала присутна фамилија гледали строго, али са благим смешком.

И баш на тим рођенданима су сем жутих и црних сокова, чачанског чипса, Штаркових грисина и њеног височанства - торте са свећицама, фаворити из сенке били сендвичи. И то не било какви сендвичи, већ специјални - рођендански.

На парче свежег 'леба (купљеног тог јутра) се намаже маргарин, ставе два колута саламе (оне праве, старе саламе од које када подригнеш убијеш пола комшилука). Али, барем знаш да је салама и осећаш неки понос јер ниси пичка црноберзанска која једе шункарицу или, не дај Боже, мађарски кулен, онај шверцовани. Онда се преко тога ставе микроскопски танко насецкани колутићи киселих краставчића, а на врху толико наренданог обичног сира (старог и пресланог, наравно), да ти се чини да ће се словеначки смучари однекуд појавити како би показали своје смучарско-сепаратистичко умеће.

Они који су имали некога на селу би ставили и елипсоиде куваних јаја измећу саламе и краставчића. По жељи се преко сира могао ставити водењкасти кечап или домаћи мајонез (онај од ког се артерије толико закрче да веће шансе за преживљавање има особа са бетонским ципелама).

Ех, то су били дани...

Мантра коју би сваки убоги порески обвезник требало да три пута заредом каже свом одразу у огледалу после јутарњег умивања. Њоме ће на време припремити себе за све замке које су му наменили властелини потпомогнути административно-бирократским апаратом. Нема те логике коју они, који би требало да су у служби народа, не могу да побију. Дозвољено је преиспитивати уставно-правни поредак, чак и док пендрек по бубрезима добоша.

Плајваз којим се потписује финализирање веома битног бизниса. С обзиром на то да је мастило нестабилно услед труцкања, деси се да се текућина разлије у футроли.

Блејач батица, у потпуности статичан, изразом лица покушава да увери свет да је мистеризно харизматичан. Било да стоји у реду за 'леб и млеко, било да чека тролу или да је на неком *хепенингу*, он само стоји постојано кано гастоски лав на авлијској порти. Он је ту, центар свог малог хипстерверзума, звезда најсјајнија, љуби га мајка. Уникат из серијске производње модерних глуватора који уместо крмаче у паркићу држи ајфон у руци и трипује да је нови Че.

Фестивал 2К18

Ono što su Srbi bili pre nego što su prihvatili hrišćanstvo.

Veoma debele i nadasve guste obrve, u stilu Momčila Krajišnika. Kod riđih osoba su poznate i kao "crveni tepih".

Čekala princa na belom konju. Čekala, čekala, pa Kosača dočekala. Tvrdila pazar jerbo joj je mati stara rekla da nije svaki ključ za njenu bravu. I tako je, eto, ostala neotključana.

Novi poraz usled očajne igre jednog tima, roditeljski šamar pred domaćom publikom. Kada ne ide, onda ne ide, pa bog.

Drugi put, ponekad treći. Ne može da škodi.

Najurbanije od urbanog što u ovoj zemlji postoji. Oni nisu periferija, kao ni predgrađe. Još manje su provincija, iako im noge na nju smrde. Nisu ni selo iz kog su pobegli, iako bi rado u isto otišli, da se odmore od dođoša koji su im blato na trotoare doneli. Oni su kosmopolite iz suterena, vitezovi iz betonskih kula. Ponosni podstanari sa pravom glasa. Grleni i nabusiti - najbitniji faktor i pičkin dim.