...kao deca smo se igrali.
Rečnik / autori
CI
ciklon
12× u prvih 100na Vukajliji od jul 2008.viđen 23. jun 2026.
953 definicije2 odabrane40.252 poena
Postati evnuh.
Mala kita, jbg.
„I, šta kažeš - kako je bilo?”
„Sestro slatka, kak' sam se razočarala. Misleh, ono, bio je mod na Vuki pa mu je međ' nogama štap kulena. Kad ono - kranjska! Plač majke božije!”
Dugi prsti, al' su noge kratke; velika mašta usled pameti male.
Poleteo visoko, u glavi već troši pare.
Samo se zezn'o u koraka dva, tri: pade pod pritiskom anđela plavih.
Umesto pored Male sa Kanara, sada spava ispod Đure Kormorana.
Prdenkahori mu baš i nije po volji, želeo bi neki smeštaj bolji.
Snovi od mestu lepšem nestanu čim Đura zazvižduće svoju melodiju.
Jedan od najviših nivoa smrada, uglavnom pod pazuhom tokom jula i avgusta meseca, a neretko i nekih 15 do 30 dana ranije. Najčešće se oseti u gradskom prevozu kod ljudi koji dignu ruku, pa i „obadve” (fanovi Galije seku vene sada) da bi održali ravnotežu dok majstor krivine seče kao da je Šumaher u najboljim danima.
# Frodo je tokom trilogije „Gospodara prstenova” pešaka prešao hiljade kilometara. Tačno je da je u par navrata upao u malo vode, ali bez sapuna jednostavno ne ide. Pa, čak ga je i onaj ogromni pauk prvobitno ostavio na promaji da se izvetri.
- Rođo, brate - kam' ti rolon, stik, bilo šta?
- Tebreks, zn'š ti ko'a 'e to hemija? Neču da pucam ćorke, 'oču da ostavim legat iza sebe.
- Legendo, zbog te pazušne arome koju furaš su prestali da jure preostale preživele naciste. Jevreji će da te karaju jako, Baginse, samo da znaš.
Najviši nivo bola u kurčini određene samozadovoljne jedinke za potpuni kolaps sistema oko nje. Dok svet se raspada na mali milion parčića, ona se polagano vuče iz kreveta i češka međunožje na putu od kreveta do kuhinje. Tek je dvanaes' sati, a želudaja kafe ište. Pilo se sinoćke, jebi ga!
Stvarno, tebreks - šta me se tiče? Šta me se tiče što ti je šveci stomak do zuba - nije kao da sam ja kriv zbog toga. A i da jesam - ko jebe i nju i tebe! Htela je - dobila je. Kraj, batice, kraj!
Smejem se, a plakao bih.
Došli smo od sabajle, veoma rano, na obalu reke. Bilo nas je nekolicina samo, otprilike koliko i njih koji su predstavljali San Marino na Igrama bez granica onomad. Probrana ekipa, prekaljena, nabudžena iskustvom koji se samo u zemlji seljaka na Balkanu može steći...
Pripreme su krenule, barem za većinu nas, tri nedelje pre ovog dana kada smo se tu, na obali reke (ah, te reke koja zna sve tajne mladosti naše) skupili kao naši roditelji pre nas i njihovi roditelji onomad što su deo NOB-a bili... Da, sve se to pripremalo dugo, temeljno i nadasve ozbiljno: nije smelo biti bilo čega što bi spektakl i potpuno uživanje poremetilo. Neki su, kao Stanko Detaljko, čak dva meseca unapred sve pripremali, mada je Toma Paranoja (pouzdano se zna iako on poriče) pre tri meseca kupio toliko piletine da je morao i dodatni zamrzivač da pazari.
Svakako smo bili tu, na obali reke, kao najgori sektaški pecaroši, samo što mi ni ne pecamo, niti to umemo (ali lažemo isto kao i oni), ali volimo da na vatru bacimo mesište, da ga kadimo pivom između dva junačka gutljaja od kojih se ni Mija Kalifa ne bi zastidela, no homo.
A ta vatra, ona je samo početak svega, sveg veselja. Taj plamen, oh taj plamen koji igra, koji mami, koji traži da oko njega postavimo kamene stubove sa četiri strane i na njih rešetku... Taj plamen koji kao jezik oblizuje mesište koje pušta sokove koji ga pak teraju da još više palaca oko njega... Ta arija (Đovani) mesišta koje cvrkuće najlepše sonate dok dim magli pogled uzbuđenih posmatrača koji, kao u onom klipu o Kiti u Bila samo što ne progove: „Seko, je l'mogu prvo ja?”
Taj plamen nas izluđuje, njegov dim nas izluđuje jer ide ruku pod ruku sa mirisom koji nam čula mami. Ah, taj miris je čista rikavela, bajo! Ali, plamen taj igra samo oko krmenadle, i oko tih ražnjića... I nova se piva otvaraju, umesto prvog cuga se svima koji nisu tu zemlja zaliva, dok drugi se već niz grlo sliva.
Taj plamen svoju igru igra i jebem te, Stevo, što nisi poneo hleb i koga briga što Đovak upozorava na gluten, majmunčino debela! Vidi koliko ti je škembe, čvarku jedan neistopljeni - ima da i tebe bacimo na vatru, jebem te usta mrtva!
OI!
Trenutak kada se individua u potpunosti razočara u život i izgubi svu nadu da će ono bolje sutra doći prekosutra. Spoznaja da je svet sjeban do maksimuma i da ne postoji dovoljno jaka brlja da zaleči rane junačke ili potpomogne stanje prepariranosti koje neki nazivaju i mrtvačkom ukočenošću.
- Kume, znaš za onu glumicu što je glumila u Insepšnu?
- Ona, Džuno... Elen Pejdž?
- Aha, baš ta.
- Šta sa njom?
- Znaš da je lezbača?
- Stvarno? Pa, dobro, nisam ja gadljiv na lezbače, samo da ne liče na istočnonemačke bacačice kladiva, haha.
- E, pa promenila je pol i sada se zove Eliot Pejdž.
- Šta joj... ovaj - šta mu je to trebalo?
- Ko će ga znati, kume.
- Pu, kume, polude ovaj svet.
- Polude, polude. E, a jes' čudo za scenariste Matriksa, braću Višovski?
- Šta sa njima?
- Pa, sada više nisu braća nego sestre - obojica promeniše pol.
- Pu, sve ti jebem! Koji moj sad to?
- 'De znam, kume... A, jes' čuo ti...?
- Kume, umrećeš budeš li nastavio da govoriš.
Poslastičar za starlete. Od patišpanja mož' da napravi Afroditu. Kao.
U ona srećna vremena, kada je Veliki vođa dozvoljavao prostoj raji da malo robe švercuje iz Ugarske, Karpatije i Nožuleđije kako bi obezbedila sebi i svojima puko preživljavanije, vrhunac bivstvovanja sitne nejači su bili rođendani. Tadašnja se budućnost ove zemlje razonodila masnim fotama, žmurkama, jurkama i tako tome sličnim softkor igrama na koje su roditelji i ostala prisutna familija gledali strogo, ali sa blagim smeškom.
I baš na tim rođendanima su sem žutih i crnih sokova, čačanskog čipsa, Štarkovih grisina i njenog visočanstva - torte sa svećicama, favoriti iz senke bili sendviči. I to ne bilo kakvi sendviči, već specijalni - rođendanski.
Na parče svežeg 'leba (kupljenog tog jutra) se namaže margarin, stave dva koluta salame (one prave, stare salame od koje kada podrigneš ubiješ pola komšiluka). Ali, barem znaš da je salama i osećaš neki ponos jer nisi pička crnoberzanska koja jede šunkaricu ili, ne daj Bože, mađarski kulen, onaj švercovani. Onda se preko toga stave mikroskopski tanko naseckani kolutići kiselih krastavčića, a na vrhu toliko narendanog običnog sira (starog i preslanog, naravno), da ti se čini da će se slovenački smučari odnekud pojaviti kako bi pokazali svoje smučarsko-separatističko umeće.
Oni koji su imali nekoga na selu bi stavili i elipsoide kuvanih jaja izmeću salame i krastavčića. Po želji se preko sira mogao staviti vodenjkasti kečap ili domaći majonez (onaj od kog se arterije toliko zakrče da veće šanse za preživljavanje ima osoba sa betonskim cipelama).
Eh, to su bili dani...
Mantra koju bi svaki ubogi poreski obveznik trebalo da tri puta zaredom kaže svom odrazu u ogledalu posle jutarnjeg umivanja. Njome će na vreme pripremiti sebe za sve zamke koje su mu namenili vlastelini potpomognuti administrativno-birokratskim aparatom. Nema te logike koju oni, koji bi trebalo da su u službi naroda, ne mogu da pobiju. Dozvoljeno je preispitivati ustavno-pravni poredak, čak i dok pendrek po bubrezima doboša.