Nekada si težila tome, da nosiš minić i štikle, doba kada si mislila da ne može da postoji drugačije mišljenje od onog koji forsiraju tvoja drugarica i tvoja mama.
Deset godina kasnije pričaš sa drugaricom iz detinjstva koju dugo nisi videla, a mislila si da ste i dalje potpuno iste (pošto ste, jelte, celo detinjstvo provele zajedno).

Ona priča o tome kako godinu dana ne šiša kosu zbog mature, kako će da plače ako joj pukne nokat pred maturu, kako će da se nabije na štikle od 15 cm i kako traži već pola godine savršenu haljinu.
A ti bleneš u nju belo. Razmišljaš kako je matura samo jedno jebeno veče. Setiš se kako su te za malu maturu smarali što nisi išla u solarijum. Uvukla si se u minić i štikle (ili su te uvukli). Jedva si čekala da svo to odmeravanje ljudi i ogovaranje nestane i da dođeš kući i da ponovo ljudi nemaju pojma ko si ti.

I tako otpraćam drugaricu na maturu zajedno sa još 30 komšija koji urlaju i vesele se kao da joj je svadba i stojim komirana pitajući se u kom svetu sam živela, zašto su mi svi ti ljudi tako čudni i šta će sa mnom biti kad budem imala 25 godina ako mi je sad potpuno ludo nešto što mi je pre tri godine bilo potpuno normalno.