Buđenje
Trenutak kada shvatiš da se nikada nećeš promeniti, kao i da se nikada nisi ni menjao.
Priče koje te teraju da iščekuješ osnovnu i srednju školu, kao i fakultet, u najčudnijim nadanjima da ćeš upoznati nove, drugačije i zabavne ljude i da ćeš učiti ono što voliš.
Priče o vezama i orgazmima koji pomute mozak.
U nekom delu života shvatiš da pripovedači tih priča imaju potpuno drugačiju svrhu života od tebe, i drugačiji intenzitet osećanja i da nisi ni trebao da ih slušaš.
Možeš da upišeš fakultet koji si želeo čitav život, da se smuvaš sa osobom koju si žarko želeo i da imaš dugogodišnje ortake, ali tvoje raspoloženje podjednako je onom kad blejiš u komp dvadeset sati i pitaš se što nemaš ortake i devojku.
Upišeš faks koji si oduvek želeo, al si do tad toliko izmrcvaren, isti tip ljudi, isti tip profesora, iste fore. Ne možeš više da slušaš priče u klasi, priče u autobusu, pitanja kod kuće. Celo školovanje se sastojalo od vrtenja u krug.
Konačno upadneš u vezu koju si toliko priželjkivao sa osobom u koju si ludo zaljubljen i nisi više ljubomoran na svaki par na ulici. Možeš da upališ tv i odgledaš bilo koji patetični film u kom ljudi sa pola mozga bleje u srećnoj vezi, jer ti si u srećnoj vezi i boli te kurac.
A onda ukapiraš koliko je veza jedno veliko cimanje, možeš da imaš seksualne odnose sa tom osobom koliko hoćeš, može ona da bude divna, ali ti i dalje ne osećaš sigurnost i misliš da će sve da se raspadne. Pa upadnete u rutinu, pa se povede pitanje o ortacima i ortakinjama pa pažnja-nepažnja.
Nije ti bukvalno više ni do čega.
Nikad nisam misila da ću želeti da se vratim u vreme kada nisam imala ni dečka, ni faks ni ortakinje. Samo sam blejala i crtala, i mislim da nikad više nisam dostigla tu vrstu smirenosti i stabilnosti, od kada sam počela da težim ka opštim ciljevima.
Sažaljenje
Masovna pojava u društvu kada kroz glumu sažaljenja pokušavamo da sakrijemo ljubomoru zato što neka osoba potpuno pobeđuje u svim trivijalnim kategorijama u kojima mi nikada nismo mogli.
Patetičnom konstatacijom da je neko lep, a prazan... bogat, a prazan... zgodan ali prazan pokušavamo u očima naših sagovornika da opravdamo to što mi nismo bogati, lepi i zgodni time što mi "nismo" prazni. Ili bar tako mislimo.
- Jaoj, nisu mi jasne ove devojke...Vidi onu nesrećnicu, napućila usne i stavila čarape u brus i misli da je neka riba. Mozga bez.
Jadna, isteći će joj rok trajanja pa će morati da ekspresno nađe neki mozak kada je dečko bude isterao naglavačke iz stana zbog bolje ribe.
Ovu rečenicu uglavnom izgovara devojka čije se fotografije na fejsu sastoje u bacakanju po sobi uz razbarušenu kosu i štikle od petnest centimetara, koja misli da time što se na njene fotografije ne lože matori pedofili dobija malo na mozgu. Takođe je izgovara i dečko koji tu ribu neće moći da pojebe ni kad joj bude istekao rok trajanja.
Navela bih još dosta primera, ali dovoljno je da se setite kad ste nekoga pljuvali zato što mu život ide mnogo lakše nego vama, a smatrate da je na nižem intelektualnom nivou od vas. Da li se kresnula za ocenu ili je u pitanju lik koji smuva ribe na trulu foru ili je kopija barbike, zbog čega toliko dotiče ljude koji tvrde da nikada, apsolutno nikada ne žele da postanu to? I zašto sebe toliko izdvajati iz mase?
Setite se, svi mi činimo masu.
Matorci zaduženi za očuvavanje jajnika
Sredovečni ljudi koji linčuju klinke koje sede na ladnom betonu.
Vrebaju iz najmračnijih ćoškića i njihova teritorija se sve više širi.
Interesantno je to što je ovo jedina vrsta ljudi koja može da digne gomilu mladih sektašica sa ispišanih stepenica i gomile smeća na kojima obično sede.
Na stranu to što sedenje na betonu stvarno nije zdravo, ali beton uglavnom nikad ni nije hladan, posebno ne u sred leta.
MZZOJ su ljudi koji misle da su žene stvorene da rađaju, rađaju i još malo rađaju.
Ono malo vremena što ne rađaju treba da rmbače u kuhinji i da služe muškarce zato što oni vredno rade i donose pare u kuću (diskutabilno).
Interesantno je što su našli način da smaraju devojke i kad ne sede na betonu.
Izložba. Na prvi pogled deluje kao mesto gde možeš da budeš zen. Prilazi čovek koji radi tamo gomili devojaka i pita da li hoće da čuju koju reč o izložbi. Devojke klimaju glavom.
-"Pre svega, da vam kažem, VI ste te koje treba da spasite Srbiju! Žene su te koje pokreću svet, zato RAĐAJTE što više dece! Ne sad naravno, ali malo kasnije. Šta će vam fakultet, da ceo život gledate u knjigu, oči da pokvarite, pustite fakultet i rađajte decu! Žene su te koje su vekovima...."
Ova jedna što ga sluša ( i ne veruje svojim ušima) - "Znate, većina nas ne namerava da ima decu. Mi smo umetnici (ha-ha)."
-"Ma kakvi umetnici, nek muškarci budu umetnici! Nek oni donose pare, vaše je SAMO da brinete o njima i o deci (i o kući, a uglavnom i o parama). Zato, zaboravite na sve ostalo, vas je Bog stvorio da budete najvažnije, da donosite dete na svet, bla, bla...Raspričah se malo, kao što sam počeo, izložba je..."
Primer 2
matorac:-Alo, mala, diž' se sa tog betona, čuvaj svoje jajnike!!!
emo:-Matori, ja sam muško.
matorac:-(približava mu se srčani udar).
Prosjaci
Ljudi pored kojih svakodnevno prolazimo.
Oni su samo deo naše svakodnevnice, deo rutine.
Većina na njih ni ne gleda kao na živa bića, već kao na otpadak društva, deo sumornog predela grada ili autobusa.
Danas sam imala dosta čudan susret sa jednim prosjakom. Nikad se zapravo nisam čudnije osećala pričajući sa nepoznatim prolaznikom (a sretala sam apsolutno svakakve ljude).
Sedim sa drugaricama na klupi i glasno se smejemo pošto provaljujemo da nas sve tri Hram Svetog Save asocira na apokalipsu, tj. da imamo trip da će nešto da se desi kad tu sedimo.
U svoj toj čudnoj atmosferi, prolazi prosjak pored nas, zastaje i kreće da imitira naš smeh.
Starac, potpuno povijen i prljav, deluje kao da je izgubio svaku trunku razuma.
Krećem da pričam sa njim, čisto da bih ga oterala. Pričamo o toplom danu, on nas propituje. Slučajno krenemo da pričamo o muzici.
U tom trenutku čovek sasvim promeni ponašanje i kreće sasvim normalno sa nama da priča o bendovima.
Ja:"Vi ste bili muzičar?"
On."Bilo sam...Bubnjeve sam svirao i pevao sam."
Kreće da peva neke tipične srpske pesme i glas mu uopšte ne zvuči loše.
U tom trenutku shvatila sam da ljudima tako malo treba da se srozaju u govna.
Jednog trenutka si razuman, drugog trenutka te niko ne smatra razumnim.
Okreneš se oko sebe i vidiš da svi prosjaci drže neki instrument i da utehu nalaze u muzici...Ili žive svirajući.
I taj čovek je verovatno bio neko i nešto. Možda je napravio gomilu grešaka ili se tako zadesilo, ali činjenica je da se pojavila iskrica u njemu kada je o muzici pričao, svestan je i zna.
Zapitala sam se samo kakav je osećaj, biti razuman, a biti bačen u takvo beznađe.
Masa
Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja.
Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti.
Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju?
Verovatno ne.
Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme.
Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma.
Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo.
Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase.
Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.
Samodestruktivni ljudi
Ljudi koji rade protiv sebe.
Ljudi su po prirodi samodestruktivni. Bilo da je u pitanju čisto zadovoljstvo, navika, potreba ili nezainteresovanost za bilo šta, pa i život.
Većina nas misli da ne možemo umreti, iako znamo da smo smrtnici.
Nismo sposobni da shvatimo da možemo biti obrisani sa lica planete zbog jedne male greške, mislimo da je smrt daleka i da smo večno mladi. Superiorniji smo u odnosu na druge, od miliona ljudi koji rade pogrešne stvari, mi smo ti koji će proći sa tim bez ikakvih posledica.
Jurimo bezvezne ideale i oblikujemo telo kako želimo, odbacujemo oblik koji je namenjen za nas i prihvatamo kalup kom svi teže.
Bilo da gladujemo ili se prežderavamo, svesno ili nesvesno.
Svi ti otrovi koje unosimo u telo.
Dim cigarete koji nikada ne želimo da napustimo, koji stvara zamišljeni veo oko našeg lica i smiruje nas kad god nam zafali malo pažnje, prijatelja i radosti.
Brza vožnja motorom koja nam uliva adrenalin...
Nalivanje alkoholom kada smo tužni, kada smo srećni, kada smo smoreni, sami ili u društvu.
Čini mi se da treba da se zabrineš ako jednog trenutka shvatiš da radiš stvari bez imalo žara.
Ako hodaš ivicom litice ne zato što žarko želiš, nego zato što te ništa ne sprečava da to radiš.
Ako prelaziš ulicu iako gomila automobila ide ka tebi zato što te donekle nije briga da li će te išta udariti, ili je to postala toliko česta radnja da ne vidiš nikakvu opasnost.
Morbidni WTF momenat
Svojstven nekim ljudima, uglavnom zaluđenicima za horore i morbidne stvari uopšte. Jedna sekunda u kojoj vidiš sve stvari koje bi mogle da ti se dese da nešto krene naopako.
Kada stojiš na ivici stanice nervozno iščekujući da autobus stane da bi mogao da sedneš ko čovek, nabiješ kapuljaču i kreneš da balaviš.
U trenutku dok ti se autobus približava, u toj sekundi zaslepi te scena kako autobus skreće ka tebi i gazi te. Pri tom, pošto si razvio tu savršenu i bizarnu maštu, čuješ svo ono krckanje lobanje i vidiš pomešane organe, potpuno razoreno telo.
Kada se vratiš u trenutno situaciju, gde autobus staje ispred tebe i otvara ti vrata, izbezumljeno možeš samo da opsuješ i obećaš sebi da nećeš više gledati horore.
Drugarica i ja silazimo niz stepenice.
Ja:-Jebote, ponovo mi se motaju gluposti po glavi...Imala sam upravo trip kako padam niz stepenice, bukvalno sam videla sebe na kraju stepenica, skroz iskrivljenu i krvavu.
Drugarica:-O bože...Zašto jednostavno ne razmišljaš kao ja: Vau, upravo silazim niz stepenice, svi me gledaju, stvarno sam lepa...Čak me i Nenad gleda...da, baš sam lepa...
Ja:-?! Neka hvala, kad bolje razmislim, sasvim mi je okej i ovako.
Odrastanje jednog tinejdžera
Neminovan proces, jedan sasvim običan događaj koji te natera da shvatiš
da više nisi dete, da polako ulaziš u taj dosadan svet odraslih.
Ljudi u autobusu ti umesto smeškanja i štipkanja za obraze poklanjaju smorene poglede ili ti se obrate samo kada žele da im ustaneš (nađe se tu i poneko štipkanje, ali za guzu).
Kad si bila klinka želela si da odrasteš da bi imala pare da pokupuješ celu prodavnicu slatkiša, da se završi ta jebena agonija biranja između "Seke", "Najlepše želje" i kinder jajeta. Sada kada imaš tu priliku, suzdržavaš se od slatkiša, kao i od gomile druge hrane za koju misliš da stvara neki gram više.
Samo jedan pogled na nekog hiperaktivnog klinca koji je obučen u odrpanu majicu i blatnjave pantalone dok trči ka drugovima, i tebe koja si utegnuta u korset dok pokušavaš da prekrstiš noge tako da ti minić ne otkrije previše...toga.
Kada završiš sa tim sranjima i oči ti postanu poluzatvorene, a mozak prenatrpan stvarima koje moraš da postigneš i ljudima koje želiš da zbudžiš u svoj jako natrpan raspored, kada si svesna i kada si u stanju da razmišljaš svojom glavom, sve više stvari ti je potrebno, sve više zahtevaš, a sve manje možeš da postigneš, ponekad te probudi urlik buntovne dece, dece koja teraju inat svim onim smorenim ljudima...
Onda shvatiš da si prešla u tabor onih drugih. Posmatraš sebe sada i sebe nekada. Nekada si sa drugaricama ogovarala zapuštene majke, čudeći se zbog čega ne koriste svu onu šljokičastu šarenu šminku. Odbrojavala si dane kada će ti mama dopustiti da staviš bar maskaru.
Želela si da vrištiš i iskačeš iz mase, klela si se da nikada nećeš biti ona napeta baba iz pošte koja maše rukama i žali se na vreme, želela si da budeš ista kao i tvoje male drugarice, tipičan stereotip.
Sada si ona osoba koja ne privlači pažnju i koja želi da dođe kući da odmori noge. Nemaš snage čak ni da se nasmeješ toj životnoj ironiji.
Loši učenici u srednjim školama
Učenici koji odbijaju da uče i brinu za svoju budućnost.
Razlog za bunt može da pronađe gotovo svaka subkultura.
1. S obzirom da je poremećen sistem vrednosti, mnogi tinejdžeri imaju priliku da gledaju estradne pevačice u najoskudnijoj mogućoj odeći, propale muzičare koji su na malim odmorima trčali u WC da bi se rokali u venu, manekenke koje puće usne i idu na fensi žurke, španske serije u kojima devojka bez osnovne škole (ali je mnooogo dobra) dobije muža, kola i gajbu. Mnogi od tih likova imaju tu potrebu da, smejući se preko malih ekrana, objave da su bili potpuno propaliteti u školi i da bi završili kao konobari i striptizete da nisu otkrili "talenat" koji ih je vinuo u zvezde. Tinejdžeri, sa već dovoljno ispranim mozgom, steknu utisak da je veoma lako poznati poznat i tucati manekenke, pa batale knjige i po ceo dan prave poze ispred ogledala.
2.Odbijanje da postanu uštogljeni roboti, ljudi u crnom, u sakou i sa kravatom na +40. Čini im se tako savršen trenutak kad vide matorog hipika, sa sve rascvetalom kosom i dugačkom bradom, kako potpuno naduvan ide u susret svim tim nervoznim ljudima koji stalno jurcaju po gradu. Matori ima smirenu, nasmejanu facu, nije ni svestan sveta oko sebe, kao da bosim nogama dodiruje jarko cveće dok gleda u ogromno Sunce.
Savršen osećaj da ti neće niko naređivati, da ćeš živeti kao najgora socijala, ali po svojim pravilima.
3. Najveća grupa, koja obuhvata likove koji po ceo dan loču i gledaju TV uz cigaru, ili vise na Kališu i idu na žurke. Nađe se tu i poneka zaljubljena osoba koja jednostavno nema vremena, a ni želju za učenjem, likovi koji su opterećeni potragom za smislom života, pa po ceo dan jurcaju po gradskim bibliotekama i, naravno, jednostavno lenjivci.
Sve u svemu, pre nego što krenete da ih osuđujete, pomislite samo na koliko glupavih stvari treba da misli prosečan tinejdžer i budite srećni što niste u njihovoj koži.
Matrix tip učenika
Učenici koji su umislili da njihovi drugovi iz školskih klupa postoje samo u školi.
Za vreme časova, malih odmora i velikih vlada opšta radost, poveravanje, čuvanje najdubljih tajni, beskrajno razumevanje, ali sve to prerasta u udaljenost sekund posle proglašenja početka raspusta.
Sekund posle proglašenja raspusta Matrix učenici postaju jedina bića koja postoje u celoj školi koja se polako prazni, a drugovi postaju virtualna varka, produkt mozga bez osećanja.
Poslednji dan u školi provode grleći drugove kao da se bliži apokalipsa, ponavljajući im koliko ih vole i koliko će im nedostajati, a do prvog školskog zvona par nedelja kasnije se ne sete ni da cimnu iste te drugove.
Raspust je jedan bag u sistemu koji zapravo ne postoji.
Poslednji dan škole. Hodnici se polako prazne.
Spuštam se niz stepenice nervozno otpetljavajući slušalice, ne osećam nikakvu promenu, a ni naznaku da je počeo raspust, sve je potpuno isto.
Tišinu prekida vrisak drugarice. Okrećem se i čujem reči:
-"Eee, kozo, nećeš ni da se pozdraviš...Pa nećemo se videti dve nedelje!!!"
Pravim facu u stilu *šta sere, pa viđamo odeljenje milion puta u toku raspusta...mora da ide negde*...
Začuđeno pitam: "Nisam znala da putuješ negde...'de ćeš?"
- "Ne putujem, brate, nego raspust je..."- kaže kao da se to potpuno podrazumeva.
Gledam u njene oči koje su napravile tužan pogled pun lažne ljubavi, gledam u raširene ruke koje čekaju zagrljaj. Dok se grlimo osećam svo licemerje. Udaljavam se od nje sa podsmehom, stavljam slušalice i odlazim mirno, bez velikih pozdrava i ljubljakanja, znajući da ću se većine dobrih drugarica setiti da pozovem.
Klinke
Verovatno najozloglašenija vrsta među hejterima i seratorima.
Sve klinke od 12-18 su okarakterisane kao maloumne i blago retardirane, uglavnom se lože na starije likove, ili menjaju momke kao čarape.
Sve klinke su skinule mrak bar pre prve menstruacije, sve su makar jednom bile u vezi sa matorim pedofilom koji je imao tako dobra kola.
Ludački se zaljubljuju i opsedaju simpatiju veoma dugo.
Ako je metalka u pitanju, obično je u pitanju pozerka koja se naložila na nekog random gitaristu, pa je batalila haus i Cecu i prešla na sve moguće i nemoguće metal bendove. Visi na Kališu sa nekim mizantropima sva smračena, dok se ne zaželi splavova i okorelih dizelaša. Onda naravno batali sve to i vrati se prvobitnom kučkastom razmišljanju.
Prestaje da bude klinka kad dobije sise i postane dovoljno stara da bude izvatana i od strane mizernih punoletnih nejebača. Naravno, sa sisama dolazi i pamet, pa sva priča prestaje.
Ljudi, pomirite se sa činjenicom da su klinke sasvim normalna bića.
Dosta mi je više ograničenih shvatanja da smo sve glupe i da slušamo metal samo zato što smo se naložile na neke kosijanere.
I da blejimo napolju da bi bile viđene.
I da nam je smisao života da se kresnemo pre 15.-te.
Stidljive klinke
Pojam potpuno nepoznat današnjim hejterima i seratorima, suprotan pojmu "psihotične napaljene klinke".
To su one devojčice koje su ismejavane zbog atipične odeće, različitih stavova, ili su samo takve prirode, pa same sebe distanciraju od društva.
Ako se ikad budu prolepšale, taj jezivi osećaj nesigurnosti će da ih jebe u mozak, odbiće svakog živog dečka, a ni same neće znati zašto.
Proklinjaćete dan kad ste upoznali jednu takvu devojku, biće vam jako čudno što ne dobijate odmah sve na tanjiru i što će te morati da se trudite kao niko da je zavedete.
Obično kad preraste u devojku, sve ono čudno u vezi nje nestane.
Kosa joj je zdrava i sjajna, nikada se nije farbala, a ni peglala kosu.
Lice joj je čisto, nikada nije stavljala tonu šminke i pudera.
Ništa u vezi nje nije veštačko i iritantno.
Tužno je što jedino što ostaje duboko u njoj jeste onaj osećaj koji je imala kao klinka.
Gitara - talas
Novi talas klinaca koji ne znaju šta će sa parama, pa kupuju ono što im trenutno deluje jako kul.
Kupovanje gitara ide poput uragana, prvo kupi jedan klinac, neke devojčice se nalože na njega, vidi drugi, pa kupi i on, i na kraju je cela ulica zatrpana gitarama.
Razlog zašto ti klinci treba da se okrenu sportu ili prosto ispijanju piva je taj što muzički instrument nije za svakoga, rodiš se sa tim ili ne.
Oni koji imaju talenat dohvate instrument mnogo pre nego što uopšte čuju da je gitara kul, imaju tu potrebu da drže instrument.
Forsiranje nečega, posebno umetnosti, zarad popularnosti jeste čisto proseravanje.
Fiksna proteza
Najveća noćna mora svakog deteta koje ulazi u pubertet i čija je majka opsednuta savršenim zubima.
Deco, nemate razloga da se brinete, proteza se nosi samo godinu, dve.
Evo, samo pročitajte moju priču:
Davne 2003, prva fiksna, 12 godina
Ja: Maaamaa!!! VIdela sam danas jednu devojčicu, ima 15 godina i nosi fiksnu! Ja neću nositi do tad, zar ne (tužan pogled)?
Mama: Nee, naravno da ne! Njeni roditelji se nisu brinuli na vreme, ti ćeš do 13.-te da skineš tu običnu protezu. I znaš kako ćeš lepe zube da imaš!
Ja: Fjuuu, dobro je.
2010. Posle pet godina obične proteze, jedne godine fiksne (koja i dalje broji dane), jebenih sedamnaest
Ja: Ti si rekla da sa 17 mogu da se farbam, tako da, ono.
Mama: Ali, nemoj sad, ofarbaj se kad skineš fiksnu, znaš kakva će promena da bude!
Ja: Mama, imala sam viziju, ispričaću ti. Shvatićeš šta sam htela da kažem:
2060. godina
Pričam mladom doktoru koji se sprema da mi skine fiksnu:
- Znaš, meni je moja mama govorila da su zubi najlepša stvar na čoveku. I nema veze što sam jednom nogom stala u grob, pogledaj kakvi su to zubi! I takođe nema veze što zbog fiksne nisam imala dečka 60. godina i što su me zezali da sam ružna Beti, posebno Jelena Nešić, pička joj materina, e, što nije umrla dvadeset godina kasnije, da dočeka da vidi moje zube. Ništa od toga nije bitno, stvarno. Ove zube ću nositi do kraja života, to je ono bitno.
Doktor mi pokazuje skinutu fiksnu i približava mi ogledalo da vidim zube, ali ne stižem da ih vidim zato što umirem od starosti. Sa lepim zubima.
Zastrašujući crtaći
Obično smo ih gledali zato što su roditelji (pošto na repertoaru nije bilo naših omiljenih crtaća) vrteći neke random kanale pokušavajući da nas utišaju, mislili da je nama deci isto sranje da li gledamo Diznija ili neko sranje koje je trenutno aktuelno, važno samo da je crtani.
Tada bi obično prebacili na neki crtani i otišli da gledaju svoja posla, ostavljajući nas sa zastrašujućim loše nacrtanim likovima i nebuloznom radnjom.
Isti crtaći koji su izazivali duboku jezu u nama nekih desetak godina unazad, sada izazivaju duboku jezu i "WTF ?!" momenat, tj. i dalje nas duboko plaše, ali jednostavno možemo da ih opsujemo i prebacimo kanal, dok pre nije bilo tako jednostavno.
Anđela Anakonda (crtani koji me i dan danas užasava): Sivkasta polumrtva glava koja je kao napravljena od novinskog papira, po kojoj su izrasle neke narandžaste boginje, glava se svo vreme čudno krivi kao da će da otpadne i pravi bizarne face. Niko u tom jebenom crtaću nema neku normalnu boju, svi su debeli ili mršavi i potpuno sam sigurna da bi me u snu više prestrašili od svih narkomana koji jure sa iglom, od svih faca koje se usiljeno smejulje dok drže nož, baš svega.
Danas bi to bio Courage the cawardly dog, verovatno.
Rasista
Čovek koji mrzi ljude zbog boje njihove kože...
Naravno, pošto kod muškaraca sve počinje i završava se sa sisama, sve može da prođe (osim objekata koji nemaju sise, kod njih je već teže)..
Spot na TV-u sa nekom crnkinjom (koja leti na sve strane u labavom brusu)...
-U, brate, vidi ovu...AAAAl bih jeeee...
-Ček' bre, pa ti si rasista?
- Pa, ono, mrzim crnce, ali crnkinje imaju velike sise, pa njih gotivim...
- O.o Okeeeejjj...
Komentari nepoznatih ljudi
Veoma česta pojava, strefiće vas ukoliko odlučite da izađete iz kuće, pa makar na pet minuta, samo da kupite hleb.
Da li je problem u vama ili u njima, donekle nije bitno, bitno je da će se uvek naći neko ko će reći nešto vama potpuno nebitno, da vas prekori iako vas prvi put vidi.
Drugi slučaj je kad pričate sa društvom u autobusu, i neka žena se priključi razgovoru. Naravno, niko je nije ništa pitao, ali to je ne sprečava da priča kao navijena.
1.
-Izvini devojčice, ali ne mogu da te gledam tako! Ustani sa tog hladnog betona, čuvaj svoje jajnike!!!
-Dooobrooo...( pita se:" šta te bre baba briga za moje jajnike?!")
2.
-Eee, devojke, da samo znate kako bi lepše izgledale bez te cigare!!!
-(uvlači dim) Divno od vas, evo, istog trenutka ostavljam cigare.
3.
drug:-Nešto si bleda, je l' jedeš ti nešto?
-Nemam vremena ni da dišem, a kamoli nešto drugo.
neka baba- Mnogo ti je loše to, dete! Sva si bleda, treba da se rumeniš i da budeš zaobljena, a ne kao čačkalica! Ta vaša nova moda, dijete, ma ja to ne razumem!
-Interesantno, evo samo ću zbog vas da smažem jedan burek sa mesom preliven čvarcima.
Da li će devojka 1 od sada bataliti ladan beton, devojka 2 bataliti cigare, a devojka 3 pojesti burek preliven čvarcima? Sigurno da ne. Možda je to loše, ali to nije problem random prolaznika.
Sunce posle žurke
Potpuna snuždenost.
Vraćaš se sa žurke, krenula si kao neka princeza sa velikim osmehom na licu, a od svega toga ostala je jedna polu-zalepljena veštačka trepavica.
Na žurci obično očekuju da napraviš neko sranje, malu grešku koja će jasno vikati u njihovim glavama da ste svi vi tako složni i da se mnogo volite, da ste zajedno promašaji, ne samo pojedinačno.
Da li si htela da se napiješ?!
Verovatno ne, ali poturali su ti šarene koktele pod nos, uz veseo osmeh, kako im samo odoleti?
A šta je sa onim cigarama?
Pa, ni njih nisi baš želela,a nisu ti ni bile potrebne.
Da li je išta vredelo?
Da se smeješ ciničnim licima, da posmatraš raširene zenice u ogledalu ispod neonskog svetla, dok ti noge klecaju?
Da se ispovraćaš kao stoka i vratiš se blistavija nego ikad, iako se osećaš kao zgažena mačka na putu?
Vidim Sunce. Obasjava crne razmazane oči, kosu punu gela i šljokica.
Niko ne želi Sunce u tom trenutku, želimo tamu i hladne ćoškove, da se skupimo u uglu i na trenutak budemo sami i beskrajno mizerni.
Seksi crnac
Seksi crnac je verovatno najveća opsesija većine devojaka, poricale to ili ne (mada se ni ne trudimo više da poričemo nešto tako očigledno, xe, xe).
Pomenuti crnca drugaricama razneće sve druge teme o kojima se diskutovalo, to je kao kad muškarac priča o Pameli Anderson i svi oko njega balave.
Seksi crnac pripada svakoj devojci podjednako, ali istovremeno sve one znaju da taj crnac pripada nekoj crnkinji u nekoj dalekoj zemlji (tj. nijednoj od njih).
A kad neka devojka primeti seksi crnca na ulici ili u autobusu, e, pa, to je već događaj koji će joj dugo ostati u glavi.
Momci nemaju nikakvo razumevanje za ovaj fenomen, poprilično ih iritira svaka priča o crncima.
Kad sam bila baš baš klinka (sad sam samo klinka), nisam shvatala zašto sve moje starije drugarice pričaju o crncima kad god bi neka pomenula idealnog muškarca.
A sad:
Ulazim u učionicu i prvo što kažem drugaricama je: "Aliii KAKVOG sam crnca videla jutros!!!!"
Svaka devojka prestaje sa tim što je radila i gleda u mene zaintersovano (ne u gej smislu).
Ja: "Ulazim u autobus, stajem pored nekog metalca. Bio mi je okrenut leđima, ali je bio nenormalno zgodan. I, sad, ja gledam kad će da se okrene da mu vidim lice. Lik se okreće, kad ono, lik je CRNAC!!!
Kad nisam ispala iz autobusa! Lik je imao usta kao Anđelina Džoli, i veća i bio je viši od mene za glavu...Znaš kakav je..."
Drugarica: "Aaaa, još metalac...Ja sam pre nekoliko meseci videla crnca, ali nije bio metalac, jebi ga."
Tu kreće razgovor o tome koja je kad videla nekog crnca i svakoj se oči cakle, dok nekoliko dečaka koji su se našli tu prevrću očima.
Baš si slatka, ali...
Početak rečenice čiji je nastavak ili nebulozan ili nepotreban.
Često izlazi iz usta najvećih šabana, dok gledaju nešto što ne shvataju (npr. metalku, pankerku, rokerku, kako da shvate njihovo oblačenje i kulturu kad ne znaju ni svoju?!).
Obično je nastavak na ovu foru:
-"...zašto lanci?!? Lepše bi ti stajali cirkoni."
-"...zašto te čizme (martinke)?! Lepše bi ti stajale air max..."
-"...zašto crno?! Lepše bi ti stajalo roze..."
Pre neki dan sam imala susret sa ovakvom vrstom šabana. Razgovor je izgledao ovako:
On (gleda, ne shvata u kakvom sam fazonu, pošto je uglavnom naletao na sponzoruše):" A šta slušaš ti?"
Ja: "Post pank...
On: "Aaa?"
Ja: "Hm, pank...Bauhaus...(u sebi "da, da, našla si kome ćeš da pričaš")...Ma, zaboravi...
On: "Aaa, Metalika...I ja gotivim metaliku...
Ja: (u sebi "Aaaa, ovakvi stvarno postoje!!!")...
On: "OK. idem ja..."
Kreće polako, ali odjednom zastaje, okreće se i:
"A što ti oblačiš crno?!"
Ja: "Oblači mi se."
On: "Baš si slatka, ali što crno??? Nemoj crno, uzmi npr roze..."
Ja: "Ahaha, važi, čim ti kažeš."