Majko, blagoslovi.

Grešan, u crkvu uđoh prvi i poslednji put na svome krštenju. Netipično za jednog pravoslavnog Srbina, znam. Možda ni sada ne bih prišao ti prečistim skutima, da me nemanje kud nije pritislo ikono!

Sanjao sam duboke snegove i mrtve ptice pokraj drvenih vrata kuća planinskih. Nije li to Majko crno i belo, život i smrt obujmljeni jedno drugim?
Više je snega bilo al' studen se razgoniti ne dade do kraja sna. Ona krila ptičja behu isprebijana; glava sleđenih s otvorenim očima ka nebu vapijaše pogled im.
Taj sneg je Srbija, Svetice.
Te ptice besmo mi.

Probuđen, dugo sam ćutao. A sada tebi govorim Prečista.

Oživi i poljubi čeda svojih dom i anđele s kojim na freskama po svetinjama svetliš, oživi Majko, pošalji ih k nama.
Približi oči Božije što davno na nas ne glede, vreme je, ustaju mesije.
U uglu čednih ti usana osmeh za nas nek plamti nad nebesima hrabreći srca naših čeljadi.

Ovo ti govorim ja!
Ovo ti govorim ja koji u tebe i sina tvog ne veruje.
Dotle je došlo Marijo.