Citat:Nisi ih dobila slučajno baš ti, treba to da ceniš i opravdaš i ubuduće.
Veoma, veoma, veoma hvala. Znam da sam nadarena. To je moja najveća kob. Ja sam poeta naturalis, stoga me ne interesuje mnogo rad kao takav, u sirovom stanju. Iskreno po meni imam mnogo snažnijih pesama koje su i objavljivane naravno, ali imam daleko snažniju prozu, eseje, kritike, i sve što je moguće ili nemoguće napisati ali ... ja sam osoba koja svoj talenat skrnavi. Da. I koja smatra ipak pored svega, i pored svih hvalospeva izuzetnih ljudi, i pored visokih ocena velikih stručnjaka i slično da JA JEDNOSTAVNO NISAM DOVOLJNO DOBRA. I to je najveći mogući greh koji činim.Traćim to što mi je dano odista, ponašam se i gore prema tome nego prema peškirima... Ako Pakao postoji tamo ću ... Ljudi vežbaju, ljudi se kidaju da smisle dva stiha ... ljudi mere stihove, ljudi danima, mesecima, godinama bog te rade na pesmi, knjizi, slici... ja ne mogu toliko bolesna biti... odista ne mogu, za mene je rad na talentu besmisao zato i ne prosperiram ... ko sam ja, šta sam u moru ljudi koji pišu i izdaju knjige, koji eto sede kao čelnici i raspravljaju o poeziji a nikada se nisu sreli istinski sa njenom suštinom, izvornom, čistom ... oni su učili, a poezija se ne uči, ili si poezija sama ili nisi ... mnogo mlatim u ovo martovsko prepodne ali ... gane me, jeste, nisam kamen, gane me kad me neko pohvali i sve, s tim što me bude sramota što ni s ogromnim vetrom u leđa ja nemam motivaciju da budem pesnikinja/pisac štagod u svetu u kome je sve digitalno, previše moderno, iskrivljeno i prljavo, za mene lično nečisto. U svetu u kome se osećati i biti živ smatra patetikom... u svetu u kome su istinske vrednosti u fekalijama. Šta ću ja tu? Da mi se smeju? Pa bolje sebi sama da se smejem ili ja njima da se smejem tako što nikoga više nikada udostojiti neću niti jedne svoje objave svojih tvorevina. A kad umrem, sve što ostane ako neko želi nek ukrade, kopira...Nek radi šta god hoće. Ja znam da sam velika, svesna sam da sam velika. Bila sam svesna još sa 5 godina kad sam naučila da čitam i pišem. I odmah sam nekako znala ko sam i šta posedujem. Dugo sam to krila, iz bunta takođe, ja sam u gimnaziji i osnovnoj neretko dobijala jedinice iz jezika, s postoljem. Ustanem i ćutim. Onda napišem na pismenom jednom u trećem gimnazije nešto što je okružilo sve škole ... i što je bilo u svakom razredu pročitano. Bez mog prisustva naravno. Ja nisam otišla ni na promociju svoje skromne knjige. Moj deda je govorio umesto mene i izvinjavao se, jer knjigu nisam objavila ja, nego mi je sveska, beleške ukradena maltene, tako je i dospela pred lice sveta ... bila sam ljuta i besna... a onda me.je ponelo to nešto što svima valjda prija Divna si, ti si otkriće bla bla... i nije se dobro završilo jer ja najviše mrzim da me svet ceni na osnovu nečega što radim s takvom lakoćom kao što neko spava...Svašta bih još napisala i rekla, ali eto dosta mi je za sad ovaj izduvni ventil. Znam samo da energija mog uma odista nije svakidašnja i da mi je žao što sam rođena takva. Govorili su mi da ono što mogu da stvorim rečima nije ovozemaljsko. Meni je to ... uvreda. Cinizam. Ja sam gnjida. Vaška. Niko. Iako sam svesna da sam velika, baš kao što je bio i Dostojevski i slični nama ludaci. Mene ne zanima da ponesem slavu, zanima me da živim i osećam punim plućima, a slava neka je ako bude posthumna, neka u njoj uživaju daleko gori od mene u svojoj sadašnosti. Slava je za večnost. Poznatost je za usnule. Naravno niti jednog trena nisam niti ću prestati da pišem, za svoju dušu. Isključivo. ❤️
