„Драги“ мој власниче,
Знам да не знаш да постојим, налазим се негде у дубинама твог тела. Пошто си мушкарац статистика ће рећи да сам негде између твојих плућа и твог дебелог црева (да си женско био би тамо где ти тежиш – на дојци). Небитно.

Док ти опуштено бивствујеш и не обраћаш пажњу на то да си све малаксалији, на лагани бол у левој страни твог трупа, ја радим свој посао. Знам, гад сам и чим сазнаш за мене проклињаћеш ме што постојим и гледаћеш да ме се на све стране решиш. У томе и јесте цака – кад сазнаш. Тада ће, врло вероватно бити касно за тебе. Резаће ти тело, зрачиће те зрацима кљукаће те хемијом, а то ће ти дати још који месец.

Тада ћеш научити да цениш сваки дан, сваки сат тих јебених пар месеци.
Данас, ти дозвољаваш себи да седиш испред компјутера, да се на послу бориш за сваки динар екстра, за друштво „немаш времена“. Нешто ми говори да ћеш опет, као некада, проводити време са друштвом... само не у задимљеним клубовима, завршавајући ко зна коју чашу, пушећи ко зна коју цигарету тог дана.

Баш ме интересује шта ће бити са оним твојим ставом о мени „да се ја дешавам другим, тамо неким“ људима? Да ли ћеш бити довољно искрен да кажеш другарима да батале тај начин живота који сада фурају? Да ли ћеш им рећи да ти је жао за сваку паклу цигарета, сваки литар алкохола, све оне хемије и синтетике које си конзумирао током свог живота? Знам, живиш „пуним плућима“ и не верујеш у мене; да ли ћеш на послетку рећи људима око тебе који се трују сваког дана да се ја, баш због тога и дешавам?

У сваком случају лепо се проведи док те болови не отерају код лекара. И немој кривити „судбину“ због мене.
Не, нисам суђен, само се лако стварам онима који не верују да се здрав начин живота исплати...