Monotonija
...pojava na koju se vrlo često žalimo,i želimo da je nekako raskinemo,i odbijemo od sebe...definiše se kao konstantno i uporno činjenje istih radnji u različitim ili istim vremenskim intervalima...
dakle npr. svakodnevno vršenje ovih radnji:
spavanje
pranje zuba
jelo
škola (posao)
jelo
čitanje knjige
računar
jelo
izležavanje
spavanje...
...i sve to stoji ,ali samo koliko se često zapitamo da li je ustvari ta naša monotonija ustvari sreća?!...i koliko smo mi ustvari dobri ljudi?!...koliko brinemo za druge?!
naravno da je ta sopstvena monotonija neka vrsta sreće,i da mi i nismo baš najbolji ljudi (u globalu gledano),za druge uopšte ne brinemo (a i što bi kada ti drugi ne brinu o nama?!)
jer da smo bolji ljudi i brižljivi onda bi se zapitali što svaki dan umre 10 000 ljudi od gladi,i to je u nekim zemljama i nekim ljudima monotonija...
zašto se djeca od 10 godina prodaju u bijelo roblje za organe i za poslove koji samo njihovi mali prstići mogu raditi,njima je isto monoton svaki dan,ako i dožive monotoniju dana...
zašto neke žene konstantno doživljavaju poniženja,silovanja,modrice i pljuvanja od "muževa",i to je njihova monotonija...
I NA KRAJU SVEGA KADA RAZMISLIM,PA JA OBOŽAVAM SVOJU MONOTONIJU,I SREĆAN SAM ŠTO JE TAKVA KAKVA JE,I ŠTO MI JE TAKVA DATA,JER DA NjE NEMA VJEROVATNO BIH BIO MNOGO NESREĆNIJI (A MOŽE BITI I SREĆNIJI)
p.s. znam da nije baš tema za vuku,niti je humoristična,jer je više filozofsko trabunjanje,al` nešto me u mojim sivim ćelijama nagnalo da je ovako zapišem...
