Svaka veća seoska ili prigradska svadba poodavno odmakla u veselju, kad više niko i ne prima na ulazu a tacna je odavno prošla. Tad počinje sa radom Narodna kuhinja. Uđeš, pristojno obučen, osmotriš situaciju. Nikad ne ideš gde su najpijaniji i najbučniji, suprotno uvreženom verovanju iskusnih svadbenih grebatora. NE! Jer ti najpijaniji su sa mladoženjine strane a to ti ne treba osim ako nemaš mazohističkih poriva. Sedneš negde u kraj, odmah do benda po mogućnosti. Ko te i vidi pomisliće da si neki bez kojeg se ne može al eto toliko je drag da je smešten tik uz zvučnik. Ništa ne brini. Niko neće da peva. Kum je odveo pevaljku na kres u svojim kolima odavno. Moraš biti brz, sad će fajront, mladenci otišli odavno da broje pare. Kreneš redom, teraš konobara, ili lokalnu babu koju su zadužili da ga glumi, da šibči ko mamen/a : supa, suhovina, pečenje i salata a kolač na repete. Sve se to gasi ladnim pivom naravno uz konstantno smaranje okoline kako je u crkvi bilo lepo i da su mladenci predivni.