Izlazim sa svoje žurke polupijan bez jakne na neku ladnoću sa drugarima u nameri da popušimo neke buksne, a i pun mi kurac zvuka bagdadske pijace u vidu moderne srpske muzike. I duvamo mi tu i odjednom se odnekud stvorila ona, devojka ni po čemu tako posebna koju znaš sa lokalnih svirki. I tu džoint po džoint, zapričamo se mi i nekako se stvorimo na nekoj fotelji tu...nem pojma ni odakle fotelja...i poslednje čega se sećam je da smo pogadjali atomski broj germanijima i akorde Bajaginih pesama nakon čega smo se, neću da kažem žvalavili, kvari momenat, ali, da jesmo,, baš smo se žvalavili onako odvaljeni od života oboje. Sutradan, iako sam to veče bio naduvan kao zadnja guma fergusona, prvo čega sam se setio je ona i njen Mendeljejev sistem elemenata u fonu. Iako mi sutradan nije odgovorila na poruku i pokušala da me izbegne na ulici, gde sam je napao sebi svojstvenom nepovezanom i nenamenskom pričom, želim da delim džointe samo sa njom.

Da nisam ja pisao, pomislio bi da je neka vrsna pederčina u pitanju al evo tovarite me, morao sam sa nekim da podelim.