Čujete je svakodnevno, ali retko se obazirete na nju, jer dok ne dodje na vas red, kažete samo **"Setićeš se već nečega"**. Ali i vi nekad nešto napišete. Nešto vas muči, leži vam kraj srca i želite da podelite sa nekim.

Uzimate pero i mastilo, pa prenosite svoju dušu na papir. Opet to ali se pojavljuje. Nije lako samo sesti i pisati. Jedna rečenica nekako dodje, pa prodje jer ne svidja vam se kako zvuči. **Opet počinjete od početka, nadajući se da ce svi vaši problemi nestati kako mastilo dodirne papir**. Ne ide, gužvate taj list i bacate ga u ćošak, sa svim ostalim što ste nekada i pokušali da zapišete. Odustaješ, stavljaš duvan u lulu i polako pokušavaš da se koncentriseš.

Nakon nekog vremena, pocinješ da pišeš. Ovoga puta pišeš i pišeš i pišeš. Inspiracija je tu, reči same izlaze iz tebe uz sva osećanja koja nose. Na trenutak staješ. Pitaš se šta je to uopšte reč. **Da li je to samo skup slova koja su, poredjana takvim redosledom da čine jednu celinu, koja sa više takvih čini jednu misao**? Zašto je to sada, uopšte, važno? Nastavljaš da pišeš, ali ovog puta pitanja ne puštaju inspiraciju da prodje. Nastaje gužva i prestaješ sa pisanjem. Stavljaš list u fioku da trune i da čeka svoje vreme.

Prošle su godine, deca su otišla svako na svoju stranu, žena je, naravno, pošla da pomogne deci ako išta zatreba. Ostao si sam. **Ulaziš u sobu, davno zaključanu, jer nešto te vuče. Prašina je svuda, pala je preko sećanja iz tog, davno prošlog vremena**. Iz nekog razloga otvaraš fioku, i nalaziš požuteo papir. Vraća ti se sve, suza je kanula na papir. Brišeš sto i stolicu od prašine, praviš sebi taman toliko prostora da se namestiš lepo. Opet pišeš...

Probudio si se nakon nekog vremena i uvideo da si zaspao za stolom. Sveća koju si upalio je odavno dogorela, i ostao si u mraku. Nemaš snage da nastaviš, fali ti još koja reč, koja bi pokazala kako se osećaš. **Ali nema ih, ostaju da lebde u vazduhu i čekaju da ih dohvatiš**. Ne zeliš to. Ostavljaš sve za sobom. Zaključavaš ponovo vrata i bacaš ključ. Više ne želiš da iko zna kroz šta si sve prošao. Svoja osećanja, ostavljaš za sebe, duboko zakopana negde u dubini ambisa bez dna.