Цимерска флоскула која назначава да за потребе једног јебача из стана остатак становништва треба да протегне ноге и да се снађе за то једно вече. Па куд који мили моји, по шумама и горама.

Крајњи степен негадљивости мушкарца кад је секс у питању. Обично се ради о особи која је фразу "од бирача нема јебача" схватила исувише озбиљно, па не бира шта ће се наћи на његовом сексуалном менију и под каквим условима.

Стандард. Сленг израз за нешто константно, очекивано, устаљено. Иначе, сам израз вуче поријекло по белгијском фудбалском клубу Стандард из Лијежа, чији је дрес својевремено носио наш маг лопте округле, Лане Јовановић.

Размјењивање тугаљивих погледа са наранџастом прокислом творевином у тањиру. Најчешће настаје као посљедица нервирања особе женског пола која припрема исти, и то по старом добром обичају неколико дана раније. На жалост, тако гледање у пасуљ не доноси никакав увид у будућност која ће доћи, него пребирање по "лошем понашању" из прошлости.

Друго име за чувену ракију вишњевачу често коришћено на просторима Семберије. Не знам да ли то какве везе има са амброзијом - пићем које су пили грчки богови, али сам сасвим сигуран да јој епитет божанског свакако доликује.

Баја (тип) са коњским репом, косијанер.

Знао сам да ћеш одма' на мајмуна помислити. Замисли онда како је мени да тај надимак носим већ педесет година. Брајко мој, лакше би ми било да ме говедом зову, ал шта да се ради. Свако свој крст судбине носи... Ааа, сад те сигурно интересује, што Гологузан, кад сам пун пара, кад чашћавам кафану сваки пут кад дођем у село. Немогуће да ти ђед твој није причао... Ајде, кад си навалио, овако је то било.

Кућа нам је била повиш' извора, горе, на крај села у оном камењару, ишао си тамо сигурно. Сиротињски је то све било, кућа са само једном собом, нас троје. Причала ми мајка да је кад сам се родио морала парче кецеље да откине да би имала у шта да ме повије. А отац? Отац-колац, што 'но кажу. Сјећам се да су га неки људи довезли на воловским колима кад сам имао чет'ри године, ја, 1949. На крају рата их партизани сколили у некој шуми, и све у некакав затвор одвели. Мајка није знала шта је са њим, ишла по селу, молила, кумила, само да сазна макар нешто. На крају имала среће па од неке њене родице муж био службеник у пошти, сазнао само да је жив. Од кад знам оца, вазда је на ракијско буре баздио. Јадна мајка, трчала, радила по надницама, копала од јутра до мрака да нам заради, и кад дође кући овај јој отме све и у биртији попије. Тако сам ја, чим сам мало ојачао, пошао са мајком у поље, само да код куће не будем са оном пијандуром. Умро је педес' пете, нашли га у јендеку крај пута.

Питаш ме како знам твог ђеда? Па знам га, ви сте ту одма', кроз шљивик, па преко потока. Играли смо се к'о дјеца стално заједно, ишли у школу, крали воће по селу и шта ти ја знам све. Знаш и сам све оне дјечије лудиње... Момковали смо заједно кад дође наше вријеме. Ви сте добродржећи, јако имање, први људи у селу, па ти је тако и ђед био слика и прилика у селу код удавача. Ја сам се увијек шљепао уз њега, иако сам носио очеве старе ципеле и изушивану кошуљу. Шта ћеш, увијек гољо био. Мада, био сам симпатичан сељанчицама јер сам био најкрупнији момак у селу. Није ни чудо од оноликог рада...

Елем, да се вратим на то како сам добио надимак. Одемо твој ђед и ја, зима шесет четврте, на посјело. Мало играли прстена, мало појали пјесме са осталим момцима, кад ја погледну, у дну собе нека цура везе приглавке. Румени образи, кике исплела, а оне преко јелечета пале по грудима. Ма, само за пожељети таква цура. Ух, кад ме погледала оним својим умркастим оком, к'о да ме је муња ошинула. Заигр'о ми сваки дамар. Питаш ме што јој нисам пришао? Еее, није се то смјело тад пред свима, сине. Тад се погледима договар'о састанак, да нико не чује. Послије тог посјела смо се виђали у селу потајно, да нико не зна. Уствари, знао је само твој ђед, њему сам морао да кажем, видио је да више нисам онај исти, да сам се заљубио к'о млад тетријеб.

Нисмо могли више да се кријемо к'о хајдуци, па се договоримо да дођем да је испросим, како доликује све. Кажем мајци, она припреми дарове будућим пријатељима, ја позајмим кола и коња од твог ђеда и у прошевину. Боље да сам ногу сломио него што сам тамо отишао. Њен отац није хтио да је да за мене. Комуњара покварена, он је био један од оних који су ми оца заробили. Потегао био пушку на мене, истјерао ме из дворишта к'о каквог кера. Каже, ајд на страну што си од оног изрода пијанице, него зар стварно да мислиш да ћу своју јединицу пустити да у таквој биједи живи, са таквим гологузаном. Пуно двориште народа било код њих, проломи се смијех, а ја у земљу да пропаднем. Од тад се проширило селом и ја остадох Гологузан за сва времена.

Питаш ме шта је било послије? Послије ми се цијело село смијало, гдје год се појавим, ја главна тема спрдње. Видим ја да мени нема живота у селу, приштедим нешто пара, пољубим мајку, па у Њемачку. Имао сам среће да налетим тако на неке наше тамо, они ме убаце на бауштелу и милина. Брзо сам се снашао, купио себи неки станчић, лагано штедио, а жеља да се вратим у село ме вукла из дана у дан све више и више. Нисам смио да се вратим, бојао сам се да ће ми се смијати. Тако 5 година нисам напустио Швабију, све док мајка није умрла. Кад сам дошао да је сахраним, одмах се пронијела вијест по селу -стигао ГОЛОГУЗАН. Испричали су ми да се она моја удала у међувремену, отац је приморао. Твој ђед је био тај срећник да је добије.

Да, хоћу да кажем да сам због твоје бабе ја Гологузан... Човјече,од кад сам сазнао то да је твој ђед оженио Ружицу, нисам смогао снаге да се вратим овамо, све до пензије. Ето сад крадем Богу дане и чекам да ме позове себи, ваљда неће одугловачити.

Израз се користи за веома заљубљену особу. Шта ће мукица, нема он појма шта га је снашло, а брига га како се то резултује на околину. Такву особу лако ћете препознати по сталном држању телефона у рукама и церекања као да су га из Лазе Лазаревића пустили кад добије поруку или заврши разговор са својом љепшом половином.

Јадничак, он је сав смотан к'о сајла, нема појма шта му се дешава. Укратко, килави Радован. Шта год узме да уради, то се одвија чисто механички без трунке присутности. Његове мисли резервисане су само за маштање о својој драгој. Ето како пичић од човјека направи пизду.

Ауу, братац, сад да те видим. Зајеб'о си нешто дебело к'о да гледам. Обрати пажњу само на њено држање. Благо речено, крволочни питбул јој раван није. Примјећујеш ли ту муњу која јој из накошеним обрвама сакривеног ока гађа право на тебе? Бога ми, да имаш завршену глумачку академију и могућност импровизације к'о Зоран Радмиловић, опет ћеш се тешко извући. Елем, да те видимо како ћеш се снаћи. Са срећом!

Ситуација кад те другови воде кући пијаног жени на врата у раним јутарњим часовима. Знаш и сам да ћеш се много боље провести ако се придружиш Младићу, Шешељу и екипи него ли да сносиш казнене посљедице које ти твој кућни судија одреже.

На секс заворави у наредних мјесец дана сигурно, одреци се куване хране на двије седмице, а и оно мало отпадака од неких претходних оброка што нађеш испод буђи негдје у ћошку фрижидера буди сигуран да ће ти скочити на нос од непрекидног звоцања у ком си главна тема ти, у улози дебеле килаве свиње која није у стању да се исконтролише, па да макар једаред кући дође у стојећем положају.

Буди сигуран да ништа од нормалне конверзације нема на неке дуже стазе и да ћеш се хиљаду пута покајати што си ријешио да тада уз "коју чашицу" више одмориш од свакодневних брига које живот носи.

Израз којим се у одбојци исмијава једог члана из противничке екипе. Наиме, ова фраза се употребљава када тај играч добије нешто краћу лопту него што је очекивао, а трчи за њом са све испруженим рукама састављеним у популарни чекић, што неодољиво подјећа на радника који гура колица, циваре или тачке, зависи како се у ком крају називају.

Стресање од узбуђења након првог састанка са дјевојком.

Човјек ког гази ко како стигне.

Прихватити услове послодавца да би се задржало радно мјесто.

Флоскула се користи за чедну дјевојку одгајану по строгим патријархалним правилима и код које било који припадник мушког рода нема шта да тражи све док се дотична не уда за њега. Знате оне муње, ништа прије брака и слично. Џаба ти, пријатељу, да изгледаш и к'о Силвестер Сталоне у првом дијелу чувеног филмског серијала "Роки", да си члан Менсе и да имаш тукидида на ком би ти позавидјело пола данашње порно индустрије, кад кренеш руком ка њеној бикини зони увијек ће те дочекати реченица бијесног сиједог старца: "You shall not pass!", ил' речено по нашки- Даље нећеш моћи. Буди срећан ако не попијеш и шамар због тако блудне помисли.

Објесио се.

Кроз замагљен прозор куће на ободу града пада зрак удаљеног зубатог октобарског сунца, а споља се чује кукурикање пијетла. Протежем се к'о мачор устајући из кревета, гледам на сат, пола 7. Аууу, има ђед душу да ми поједе што сам се опет успавао на овако значајан дан. Ужурбано се умивам и облачим, па трк у љетњу кућу, да се јавим на рапорт глави породице.

На ногама су сви већ одавно. Пожелим им свима добро јутро, одговоре сви, једино ђед као љут на мене што нисам раније устао. Видим смијуљи се, добро је расположен. Како и не би, кад му је пуна кућа. Отац на свом мјесту, сједи на столици тик уз телевизор и срче прву јутарњу кафу. Мајка припрема доручак, баба се мува око ње, лафо јој помаже. Прије бих ја рекао да то навика, цијелог живота је то рмбачило да се колико толико нормално живи. Ђед сједи покрај препородовог шпорета на троношцу и извијајућ' сиједе обрве опрезно густира варенику коју му је баба скувала. То је њему стандардан ритуал свако јутро. На њему стари гуњ преко сивог џемпера, дебеле сомотне панталоне и вунене чарапе. Утоплио се матори, зна да ваља цијели дан провести напољу данас. А препород само цакће, милина га слушати, а и та топлина која избија из њега укомбинована са овом сликом чини да ти срце игра од милине. Баба приђе рерни, отвори је, а у плавом округлом плеху се злаћастим сјајем засија кора врелог домаћег хљеба. У собу упадају тетка, тетак и рођак, румени у образима од благог познооктобарског мраза. Сједају и они да попију кафу, отац и тетак, илити баџе како воле да зову један другог, причају нешто о полици, тетка се прикључује у кухињи, а рођак и ја с' ђедом већ планирам лагано шта нам је чинити.

Након што ђед доврши варенику, скочи наноге и упитавши да ли су сви попили кафу, на шта сви климнуше главом потврдно, издаде наредбу: "Ајмо, ђецо, да се иде за послом!". По договору, рођак и ја износимо казан из магазе и носимо на дрњак у плацу иза куће. Монтира се скаламерија, ђед слаже отучке на новине, па преко тога грабово грање, само још да се запали ватра. Тетка замазује лулу на мјесту гдје улази у казан смјешом од кукурузног брашна и мекиња да не би пуштало на саставу. Лула... Сваки пут кад је видим несвјесно прстима пређем преко малог ожиљка изнад лијеве обрве. Имао сам 14 година кад сам се јурио са рођаком око казана, нешто смо се задиркивали, дјечија посла. Опомињ'о нас ђед да престанемо, ал' не можеш са враговима. Ја, онако, бјежећ' окренем се да видим да ме овај не дохвати, окренем главу назад, и гру! Умал' нисам преврнуо читаву ону скаламерију. На лули је остало мало удубљење, ипак је од бакра справљена. Није толико бољела та опекотина колико очев шамар тад. Чини ми се још ми образ бриди...

Отац и тетак петљају око хладњака и цријева којима доводе воду, а рођак и ја износимо бурад са комином из шупе да буде при руци. Све је спремно, ђед пали ватру, сипа се комина у казан, а ја стојим поред казана и полако окрећем ручицу којом се мијеша комина да не загори унутра. Мајка и тетка постављају доручак под старим, огољеним орахом. Домаћи сир, кајмак, ситно исјечена пршута и кобасица, плећка од пантелинског прасета и тек испечено пиле, дивљаче. Ту је и чутура са ракијом мало прије наточеном из дудовог бурета у магази. И да, умало да заборавим онај хљеб са почетка приче. Сједамо сви за софру, сем мајке и тетке које су узеле да воде рачуна о ватри у окретању ручице, правдају се јеле су оне већ. Ђед за столом узима чашицу са ракијом и здрави у име срећног посла и окупљене породице око стола. Кез не скида са лица од како је устао јутрос, чини ми се. Нека пријатна језа ме тјера да се стресем, ни сам не знам зашто, ваљда ми некако мило што смо сви ту.

Готов је доручак, враћамо се сви на задатке. Рођак и ја обигравамо око казана, отац и тетак се петљају да они преузму посао. Ђед сједи на пању, прекрштених ногу, држи у руци чашицу са ракијом и лагано густира. Виче зетовима да сједну са њим, да пусте нас младе да се учимо, како ћемо пећи кад њих не буде. Видим, заиграло старцу црно око, само што не ороси од среће. Почиње ђед причу како се то некад, у његово вријеме пекло, како су они као дјеца се шуњали око казана да пробају шта се то ту прави, па послије тога трчали да се напију воде. А онда на ред долази прича како је пекао ракију са комшијом током рата док су отац и тетак били на ратишту. Каже ту сам се ја врзмао око њих, трчкарао за неким мачком ког смо имали тад. И каже, испадне мени цуцла доле, а он узме и спере је ракијом и да мени поново у уста. Каже да сам се тад толико смијао као беба да је то било невјероватно. Баба га грдила тад шта то ради, да л' је нормалан... Опет се и сад баба укључи у причу, лафо се буни, ал видим и њој мила помисао на све то. Ту причу слушам сваке боговјетне године, али ми никад не досади. Чак ми је драго да гледам ђеда како је у заносу прича изнова и изнова.

Док ђед прича, из хладњака потече полако да цури топли млаз ракије који се преко газе слива у лонац испод. Пуштамо мало да отекне онај етанол са почетка, а онда отац узима да градира. Наравно,прије тога смо сви дали своју субјективну оцјену јачине окрепивши се захваћеним узорком вреле ракије испод казана. И како то обично бива, искуство побјеђује. Ђед почиње да се дува, пун себе, што је успио да нас побиједи нас млађе. Брзо га прође та сласт, видим, замислио се нешто на клади, скупио се к'о дијете. Питам га шта му је, а он ми одговара: "Ко зна, можда ми је ово, Станко мој, посљедњи пут да печем ракију, него, де ти, благо ђеди, запјевај ону моју". Мени се стегло грло, једва некако проломих: "Ајде, не причај глупости, видиш да ти се још ниједан од унука није оженио. Ако се ја добро сјећам, обећао си и коло да ћеш играти!" Насмјеши се најзад и рече: "Мани ме, него дедер запјевај!". Није било врдања, па започнем: "Чича пече ра-акију", а остали сви прихватише углас, ори се авлија. Разгалило се ђеду срце, сваког комшију са плота свраћа да пробају ракију, сав кипи од поноса. Свима пуно срце.

И тако, казан по казан, до касно увече, пекло се, пило и пјевало. Тај дан је на ободу Бијељине чича пек'о ракију.

Степен привредног развоја Србије.

Женина утјеха након фијаска у кревету да је секс био прави ватромет док ти се дизао некад.

Израз који се користи да се скрене пажња на мулца који вози скупоцјени аутомобил обично купљен од новца за који се његов отац "помучио". Тата му је искористио све предности транзиције ове несретне земље, од ваљања цигара и цистерни нафте током посљедњег рата, до финансирања политичких странака било које власти које су омогућиле даље мутне радње. Тај татин син у животу није морао да подигне ништа теже од златне кашике којом је јео, а тајо је био ту да своме насљеднику испуни све болесне хирове који нормалном радном народу представљају прст у око и морални шамар.