Знаш, напољу је скоро почело прољеће, дигла се у човјеку она дубоко скривена искра среће, пјева распојасана душа обгрљена ореолом сунчаног првомартовског дана. Коначно осјећам, ту сам и крмарим слободно својим бродом.

Превише ствари у животу одвлачило ме је од есенције животног пута - оне нескривене радости која се осјећа само у тренуцима када се човјек очисти од свих оних лоших мисли и жеља. Замирише око мене трешњин бехар, лагано помилује ноздрве, и ја, тргнут из потмуле безидејности кличем, тихо, у себи.

Много лоших ствари сам урадио, лоших одлука донио. Ипак, оно што ме радује је да увијек могу почети из почетка. Промијенити себе - то једино одистински можемо, а ипак, то нам је и најтеже. Само, кад се пређе најтеже, онда остатак пута више није напор, већ уживање.

Устајем, а као да сам полетио. Идем да урадим нешто од живота. Скувао сам кафу(јеботе, свака част ономе ко је открио кафу), урадио неколико склекова, окупао се, спирајући са себе дебели слој зимске ништавности. То сам сада другачији ја.