To je razredna često volela da organizuje u školi premda smo mnogo zajebano odeljenje bili. Jednom nedeljno minimum ona je sirota, jadna i napaćena ostajala da bleji puno radno vreme u školi terajući nas da joj šaljemo roditelje u zagrljaj ne bi li ih omađijala da nam seru kad se raspoloženi vrate sa tog sastanka.
Obično su prvi na listi želja bili roditelji dece koja muku muče sa aberacijom i delecijom iz matematike, fizike i ostalih teških i sačuvaj Bože dosadnih školskih predmeta. A pošto je bila na prst u dupe sa matematičarem (ne znam jesu li se, ipak su to stariji ljudi) obično kad god je Đorđije Đoka od milja zvani Žorž, jedan od najteže obolelih od aberacije iz matiša, poslao svoju mamu bogougodnu k njoj, uvek je se to rešilo na najbolji mogući način a Žorž je na kraju svake seanse dobijao priliku da dobije klimavu dvojku i spasi Srbiju i ubi se od popravnog koji ga je gotovo uvek izvesno čekao.
Eto tako ja pamtim otvorena vrata i školovanje koje nikada neću zaboraviti dok se ta ustanova odnosno njeno veleružno zdanje ne sruši a na njegovom mestu kao u filmu Do koske po želji Kovača podigne velelepni, šarmatni i svetlom obasijajući - Zabavni park.