Вече је.
Приводим дан крају сладећи се воћним јогутром од поморанџе и папаје, весело читајући неке занимљиве чланке на интернету. Стиже ме умор и убрзо остављам све, гасим светло и ушушкавам се испод покривача. Али не иде сан на очи, душа немирна. Мисли се намножиле и лутају око мене по соби, одавно напустивши главу. Скроз им се препуштам и оне, као под притиском, налазе пут кроз прозор и губе се у хладној новембарској ноћи где их ветар носи негде сасвим, сасвим далеко....

До тебе.

Те исте мисли као да су те нашле, лагано ти прошле кроз косу и вратиле се мени, носећи са собом њен мирис. Још више ме опија, у глави бура, боје као у калеидоскопу. Севају успомене, слике са твојим ликом док спаваш, кад се будиш и како се смешиш док ти прстима прелазим по врату.... Схватам да још дуго нећу заспати. Палим светло и враћам компјутер испред себе, решен да ти кажем колико те волим и колико ми недостајеш. Успут лупам рецку на зиду. Још једна бесана ноћ са тобом.

Размишљам.

У мени опет онај осећај, онај потиснут и скоро заборављен осећај, коктел љубави, заноса и страсти који попут каквог енергетског пића шири зенице и дух опет шаље у висине... Волим тај осећај. Ја волим да те волим... и имам чудну потребу да то свима дам на знање. Ишао бих улицама без циља, овако у пиџами и кућним папучама, и добацивао бих случајним пролазницима: ''Ја волим њу! Господине, знате ли девојку која ме је овако омађијала? Не знате? А да ли знате колико сам је заволео? Ево оволико!'' и ширећи руке грлио бих сваког на кога налетим...

Већ је ноћ.

Упркос ситним сатима дух ми је још увек лудачки жив, али тело не може да прати његов ритам и поново ме умор савлађује. Пролазим погледом још једном кроз своје написане мисли и ухватих себе како се смешим... Свим својим бићем се надам да и ти исто радиш, док читаш ове редове. Јер ово сам ја. Јер ја овако волим.