Takodje i:

Pogon Beskonačne Neverovatnoće predstavlja divnu, savremenu metodu prelaženja ogromnih međuzvezdanih rastojanja za puki nulti deo sekunde, bez sve one mučne petljavine oko hipersvemira.
Princip generisanja malih iznosa konačne neverovatnoće jednostavnim spajenjem logičkih kola Bamblvini 57 sub-mezonskog mozga za ploter atomskih vektora uronjen u sredinu koja je snažan proizvođač Braunovog kretanja (na primer lepa, velika šolja vrelog čaja) bio je, razume se, dobro poznat -takvi generatori često su korišćeni za "probijanje leda" na žurkama izazivanjem istovremenog skoka svih molekula donjeg rublja domaćice za jednu stopu ulevo, u skladu sa teorijom neodređenosti.
Mnogi cenjeni fizičari govorili su da to ne mogu da podnesu -jednim delom zato što se radilo o omalovažavanju nauke, ali uglavnom zbog toga što ih nisu pozivali na takve žurke. Druga stvar koju nisu mogli da podnesu bio je večiti neuspeh u pokušajima da konstruišu mašinu koja bi mogla da generiše polje beskonačne neverovatnoće i na kraju su namrgođeno obznanili da je takva mašina doslovce nemoguća.
A onda, neki student, kojeg su ostavili da počisti laboratoriju nakon izuzetno neuspele žurke, počeo je ovako da razmišlja:
"Ukoliko je takva mašina praktično neostvarljiva, onda njeno postojanje mora imati konačnu neverovatnoću. Znači, da bi se napravila treba samo precizno izračunati koliko je neverovatna, ubaciti taj broj u generator konačne neverovatnoće, dodati šoljicu vrelog čaja?...i uključiti je!"
To je i učinio, i s priličnim zaprepašćenjem shvatio da je uspeo da završi potragu za zlatnim generatorom beskonačne neverovatnoće. Još više ga je zaprepastilo kada ga je, nakon uručivanja nagrade Galaktičkog instituta za izuzetnu bistrinu, linčovala razularena gomila cenjenih fizičara koji su konačno shvatili da više od svega mrze pametnjakoviće.