Zapalili ste me i gledate moje svetlo. Radujete se jasnoci i toplini
koju darujem. Veselim se da mogu goreti za vas. Da nije tako
lezala bih u nekoj kutiji bez koristi. Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, sto duze gorim, to kraca postajem, to se vise blizim svome kraju. «Izgorela je» reci cete, a ono sto je ostalo vi cete
baciti. Znam, za mene postoje dve mogucnosti: Ili da ostanem u kutiji
u tami, ili da gorenjem postajem kraca. Dajem sve u korist svetla, a time dovodim samu sebe kraju . Ipak lepse je ako mogu nesto dati...

Gledaj, isto je tako s ljudima! Ili se povuku , ostajuci sami za sebe i sve je hladno i prazno; ili se priblize ljudima i daruju im od svoje topline i ljubavi i onda zivot dobija smisao. Ali, znaj i to da za ovo moras dati nesto od sebe samog, nesto od svoje radosti, od svoje srdacnosti, od svog smeha, mozda nesto i od tuge. I ne trebas bojazljivo razmisljati
o tome kako ces sacuvati samo sebe. Mislim da samo onaj ko druge veseli postaje sam veseliji. Samo onaj ko je svetlo drugima, sam ce primiti svetlo. Sto vise goris za druge to ce svetlije biti u tebi samom.

Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspolozeni, jer se boje biti
ovde za druge, zale se i neprestano mrmljaju na teska vremena.
Jos uvek nisu shvatili ovo: Jedno jedino svetlo koje gori, vece je i vrednije nego sva tama sveta.