S obzirom na to da je srbin vazda rado išao u vojnike, i vazda se rado tukao sa neprijateljem, bilo spoljnim ili unutrašnjim, značajan deo muškog stanovništva Srbije služio je vojsku a mnogi su nastavili "doškolovanje".
SFR Jugoslavija oduvek je bila okružena BRIGAMA (Bugarska Rumunija Italija Grčka Albanija Mađarska Austrija) moralo se voditi računa o tome da jednog dana eventualno može doći do zajebane situacije.
To se naročito osetilo davne 1948. kada je Josif Visarionovič Staljin pripretio bivšem prijatelju, bratu i kumu Josipu Brozu Titu agresijom odnosno jebanjem keve.
Jože, videvši da tako ne može i ne sme, odlučio je da se ogroman udeo državnog novca uloži u JNA. Vojska je bila opremljena relativno modernom sovjetskom tehnikom, izgrađene su mnoge kasarne, poligoni, vojni aerodromi među njima i podzemni (Željava, Slatina, Ponikve... i mnogi drugi).
Ta JNA nikakvu ulogu u državi zvanoj SFR Jugoslavija imala nije osim da uteruje strah u kosti spoljnjem neprijatelju (kojeg je vazda boleo kurac da se meša u poslove sa primitivnom stokom o čemu ćete pročitati u sledećem pasusu).
Dolazi do rušenja Berlinskog zida, ujedinjuju se dve bratske i kumovske Nemačke, SSSR se Raspada, ČSSR takođe a SFRJ ostaje kao poslednji bastion komunizma i bratstva i jedinstva na Balkanu i u Evropi.
Nije bilo teško sukobiti "bratske i jedinstvene" Jugoslovene, naročito znajući njihov seljački i radnički mentalitet, te se plamen rata brzo proširio na gotovo 50% dotadašnje zajedničke SFR Jugoslavije.
Raja se međusobno izpotamanjivala, poklala, popalila i porušila kuće i domove, bolnice i stambene zgrade, i ta zabava je trajala 3-4 godine pa je onda neko mudar iz USA i EEZ (EU) rekao: Ajde stoko dosta ste se igrali, mrš na posao.
Posle toga jedino u Srbiji je i dalje postojalo žarište rata, odnosno masovno zaposlenje za vojsku i policiju - nikad prežaljeno Kosovo. Zezanje na njegovoj teritoriji "držalo" je uniformisanu raju jedno 2 godine, pa je i to prestalo jer je neko ko se pitao našim sudbinama shvatio da 19 članica NATO pakta naspram namučene i napaćene Srbije predstavlja golemu nepravdu ali i potencijalnu mogućnost istrebljenja Srba sa vekovnih ognjišta.
I tako je počela epoha mira. Mnogi "umirovljeni" vojnici nisu znali šta će i gde će. Da li da idu da peglaju muslimane po Iraku i potpomažu bratsku Ameriku, ili pak da služe u nekoj drugoj zaraćenoj sredini, dilema je u njima bilo puno.
E tada je na scenu stupila obnova vojske i policije, odnosno policije jer vojska biva do temelja rasformirana i uništena. Ono ljudi što nije uspelo da se reintegriše u MUP našlo je novo zanimanje u okviru raznih SECURITY preduzeća koja štite lokale, restorane, banke i slične objekte od "kriminalaca" koji su im do tada za miran i spokojan san uzimali popularno nazvan mito - reket.
Dakle security firme su zamenile ono što su bili razni Arkani tokom devedesetih godina. U takvim firmama uglavnom su zaposleni namrgođeni ljudi napaćenih duša, spremni da vam lome kičmu do jutra ukoliko prekoračite neki od članova Krivičnog zakonika. Svojim pogledima vam ukazuju na to da je čak i ozloglašena interventna milostiva majka Tereza u odnosu na njih.
Srećom, pa nisu imali puno situacija pri kojima bi došlo do njihovog dejstva, u mnogočemu zahvaljujući interkriminalnim dogovorima i sporazumima koji se ratifikuju u Šilerovim i sl. ulicama između pasa i mačaka.
Pripadnike ovih preduzeća najčešće možete uočiti sa bojevim oružjem u vidu automatskih pušaka, sačmara i sl. u blindiranim VW kombijima kako razvoze novac od i do Alpha banke ministra ekonomije Bože Đelića na uglu Ulice srpskih vladara i Knez Miloševe.