Prekomerenost u svakoj logodedaliji, gde orator (koji je u causa finalis persona hipernoičnog stanja) multifararno ilustruje svoje konkluzije došavši do njih deduktivnim metodama per se, pritom se rasplinjujući u visokom stupnju i na taj način prikazujući svoje kognitivne kapacitete u punom sjaju, bez straha od zalaženja u opasne zone logodijareje, a samim tim profanacije svojih fokalnih ideja, dapače abolacije ili vulgarizacije istih, što bi lakomim kritičarima sklonim farisejizmu dalo za pravo da ga nazovu epigonom.