I Darvin se prvi bacio na ispunjavanje svih postavljenih uslova za dostizanje „obraza i podobija“ majmuna, jer mesijanski duh nalaže svakom svom predstavniku da temelje nove vere postavi ličnim primerom. Otpočevši sa dugim i temeljitim žvakanjem – postavio je osnove industriji brze hrane i gomili „debelih, a srećnih“ orangutana. Ulepšavanjem svog krzna, postigao je zavidni nivo estetske samosvesti – otvorivši put plejadi cirkuskih majmuna posle njega. Pošto je smelo prebirao po otpacima, sakupljajući plodove (svog ili tuđeg rada) – zaslužan je i za ono što danas zovemo „poslovnom džunglom“. Na kraju, da nije bilo Darvina – ne bismo imali ni kingkongovski gigantizam, niti šimpanzoidni minimalizam u umetnosti.

Doduše, sve ovo kao da je nagnalo Ničea da krikne: „Šta je majmun za čoveka – podsmeh ili bolni stid!?“ Tada je neko zaista mogao da se ponada dokazu u prilog činjenici da nije lepo srozavati ceo ljudski rod na majmunoljude, ako neko želi da bude neka plemenitija životinja.

Jer, možemo se složiti sa teorijom evolucije i dokazati da je primat prvi čovek, ali to onda znači da je primat i poslednji lav! Ili, još očiglednije i još tužnije – primat je poslednji crv! Šta ćemo tada sa čovekom koji je dugotrajnim naporom uspeo da probudi u sebi lavovski ili slonovski moral? Ili sa čovekom koji, ne svojom krivicom, više podseća na crva nego na majmuna?

Ali, avaj, Niče odmah daje svoj odgovor, ni ne sačekavši nemušt odgovor stranke majmunolikih: „Baš to treba da bude čovek za natčoveka – podsmeh ili bolni stid!“

Nažalost, time je Niče samo dokazao ispravnost Darvinovih stavova. Jer, baš bi to majmun uradio – ti ga nazoveš crvom, a on bi odmah da dokaže da je čovek! Tako i Niče, prozvan majmunom, skače sa svoje grane – na granu na kojoj sedi natčovek, preskačući onu sa čovekom! A, kad tamo dođe – vidi da natčovek podseća na gorilu, pre nego na Tarzana. To je zato što Tarzana nije ni osmislio neki neprosvećeni majmun kakav je Niče, nego baš majmun prosvećen „darvinizmom“ – kakav je Edgar Rajs Berouz. No, to je samo uvod u majmunisanja koja će uslediti…

Prvo od tih majmunisanja bilo je ono Lenjinovo. Lenjin, babun kakav je, razmišlja ovako: „Jedan bauk kruzi Evropom – bauk bogatih majmuna, čije su ruke bile duže od ruku gomile kratkorukih i zato siromašnih majmuna. Ali, ako se sastave svi kratkoruki majmuni, njihove ruke će biti duže od ukupne dužine ruku dugorukih majmuna. Hajde zato da se saberu svi kratkoruki majmuni i preotmu plodove svog rada natrag.“

Lenjinova majmunijada završila se tako što je otkriveno da količina plodova kojom su raspolagali bogati majmuni nije zavisila od dužine njihovih ruku, već od snage njihovih vilica. Nije bilo bitno koliko su mogli da sakupe, već koliko su mogli da sažvaću. A, uvek su mogli više od siromašnih majmuna, prosto zato što su siromašni majmuni odavno (verovatno, usled manjka plodova) zanemarili neku od Darvinovih ideja i kod njih su počele da se javljaju reakcionarne (čovekolike) tendencije. To Lenjin nije znao, kao što je kasno saznao i za lavovske ili orlovske sklonosti majmuna koji preuzmu vlast.

Drugo veliko i opštepoznato majmunisanje bilo je ono Hitlerovo. Hitler je podelu majmuna na rase shvatio previše uskogrudo: gorile su poslednje u razvoju, pa prema tome – imaju pravo i na najveću količinu plodova; drugi u razvoju su orangutani, pa šimpanze, pa mandrili, pa giboni, pa babuni, makakiji itd. Postoje čak i bezvredni majmuni, po Hitleru – verovatno je mislio na zelene afričke majmune koji izazivaju AIDS.

Ovakav koncept raspodele „džungle“ među majmunima doživeo je krah – prosto zato što fizička sličnost majmuna sa ljudima ne čini ih najsuperiornijim bićima. Jer, da je tako – zašto bi ljudi u prvi mah tako lako odustali od čovečnosti i prepustili se beskonačnom majmunisanju? Naprosto, delfin je pametniji od majmuna – ali je slabiji od nosoroga, koji je jači i od delfina i od majmuna. Uostalom, razlika u snazi između dve gorile može biti veća od razlike u snazi između gorile i orangutana. Ali, opet, ništa i nije tako veličanstveno u svojoj izdvojenosti kao taj fantastični kljunar – biće koje ima pačiji kljun i noge, telo vidre, reproduktivni sistem guštera i otrovnu žaoku poput ose. Eto, to biće uopšte i ne želi da učestvuje u majmunskoj podeli sveta, prosto zato što ga kopno slabo zanima. A, šta tek reći za sve one „ugrožene“ vrste planinskih ptica – kojih ima tek po nekoliko, a koje nisu ni uračunate kao mogući kandidati za najsuperiorniju rasu planete.

E, uočivši sve ove istorijske protivurečnosti, potonji majmuni su osmislili majmunisanje kome zaista nema premca ni pandana u dugom evolutivnom procesu! Majmuni sa narazvijenijim mozgovima, izjavili su: „Svi majmuni su ravnopravni!“ Da to uključuje već dobro poznatu ravnopravnost među majmunima i ostalim živim bićima, koja samo ima da bude zapisana i proglašena za neosporivu, majmunisanje ne bi bilo potpuno. A, taj jedini član statuta globalne Lige majmuna glasio bi: „Svi majmuni imaju pravo da se rode, žive i umru!“

Hm, jeste da zvuči prilično majmunski, ali opet – nema ničeg lošeg u tome što se neka opštepriznata majmunijada želi izdići na nivo religijskog zakona, na nepovredivi pakt među svim članovima velike svetske porodice majmuna. Ali, ova ravnopravnost znači nešto više: to znači da, navikao na vrućinu ili ne, gorila mora da se kupa u termalnom izvoru kao japanski makaki. Metode ljuštenja banana moraju biti propisane na internacionalnom nivou i važeće za sve čopore, uostalom, kao i sama zakrivljenost palminog ploda. Ali, gde je tu onda majmunisanje – koje nas toliko zabavlja, koje je zabavljalo i Darvina? Propisi i majmunisanje ne idu zajedno – kao što zajedno ne idu ni kudravost orangutana i goluždravost pavijana. Ma koliko bili tolerantni prema majmunisanju, mučno je i zamisliti baskonačno šišanje orangutana i presađivanje pavijanovog krzna – samo da bi ovi bili ravnopravni jedan sa drugim. Ili: pokušajte da nasadite rep na crvenu zadnjicu mandrila – ravnopravnost prosto nije vredna toga!

Majmuni našeg doba su majmuni na najvišem nivou samosvesti u čitavom toku dosadašnje evolucije. Hitlerovo i Lenjinovo majmunisanje oni su odbacili, ali nisu odbacili Hitlerovu i Lenjinovu sliku o majmunu. Na primer, oni se sa Hitlerom slažu da je majmun najsuperiornije biće – zato što fizički podseća na Darvina i Ničea. Zbog toga danas ima toliko mnogo majmuna koji mlataraju rukama, želeći da dostignu orlovske visine i tako mnogo majmuna koji se brčkaju u morima – hoteći nekako da postignu samoživost ajkula. Ni Lenjinova vizija majmuna nije daleko od njih – i oni veruju da dužina ruku i snaga vilice predodređuju majmuna za sakupljača plodova i žvakača, verovatno prema gramzivosti sâmog Lenjina.

Nažalost, slaba razvijenost njihovih mozgova ne dozvoljava im da uoče osnovnu slabost i Hitlerovog i Lenjinovog i svih ostalih pređašnjih i potonjih majmunisanja.

Naime, majmunisanja nemaju centralnu tačku, neki zaista zajednički cilj oko koga bi se okupili svi majmuni i organizovali majmunisanje dostojno svoje vrste. A, nemaju ga zato što su majmuni, naprosto – majmuni. Žvakati se može beskonačno i besciljno, šišaj se – a krzno opet raste, sakupljaj plodove i đubri njima zemlju iz koje će ponovo iznići, razmišljaj do besvesti – ali, nećeš smisliti ništa bolje od bištenja i pentranja po granama.

E, zbog toga sam ostao u čudu kada mi je jedan moj bivši majmunoliki prijatelj rekao da su „ljudi iz krajeva sveta u kojima nemaju priliku da uče o Darvinu – zaostali!“

Inače, taj prjatelj je bivši, zato što je forsirao Darvinovu, Lenjinovu, Ničeovu i Hitlerovu sliku o majmunu – uskrativši mi moje proklamovano pravo da budem lemur!

Onda kada su htela da potenciraju „zakon jačeg“ ova četiri majmuna su se pozivala na gorilu! Kada su hteli da istaknu zavisnost od hrane – potezali su novozelandskog lenjivca! Ako je sve tako proizvoljno – zašto ja ne bih smeo da budem lemur!? Jer, lemur na jeziku jednog drevnog naroda znači – „duša pokojnika“. Ako je taj „zaostali“ narod imao tako uzvišenu sliku o majmunima, onda je pristajem na sliku tog naroda o majmunima – a ne na sliku koju su o majmunima gajila četiri uskogruda intelektualca, sa sebi sumnjivim „rezus-faktorom“!

Istinu govoreći, taj primitivni narod koji je u očima lemura video nešto više i tajanstvenije od puke fizičke sličnosti sa samim sobom – živeo je baš u onakvim krajevima o kakvima su Darvin i Niče sanjarili u svojim mračnim, filistarskim kancelarijama. Verovatno da bih i ja, lemur kakav sam („duša od majmuna“) , gajio slično saosećanje prema svojoj sabraći zatvorenoj u nekom bonskom ili londonskom zoološkom vrtu.