Aj' dok si obuven
Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".
Ja: Stig'o sam!
Keva: Eee sine, 'ajde dok si obuven da skokneš časkom do prodavnice da mi uzmeš testeninu, ulje, vegetu, brašno, kakao, cimet...
Ja: Opa, polako! A šta je s njom? (pokazujem na sestru)
Sestra: E, odjebi, mrtva sam umorna, bila sam na faksu ceo dan!
Keva: Pusti nju, znaš da uvek zaboravi nešto da uzme.
Ja: Pa zato postoji spisak, a ionako po ceo dan kuca po tom mobilnom, može jedan usrani spisak da ukuca za cirka 12 sekundi. Šta je s ćaletom? Što on nije iš'o?
Keva: Spava, umoran je, imao je danas neki izlazak na teren.
Ja: Ma do jaja. Radi po komunjarskom radnom vremenu i pored toga ne stigne u jebenu prodavnicu da svrati. I još spava poslepodne. Ja ako vidim sunce preko dana ja sam srećan, a vas bole... i što me koji kurac niko nije zvao, ili poslao poruku?
Keva: Sine, umesto što se raspravljaš, mogao si dosad triput da odeš i da se vratiš. (argument posle kojeg stane vreme)
Ja: Ajde... daj pare.
Keva: Ajde ti od svojih para, vratiću ti kad mi legne plata.
Ja: Naravno.
Baba: Sine, ajde, ne bilo ti zapoveđeno, svrati der do apoteke, uzmi mi jedan ranisan, ubi me želudac.
Ja (u bradu): Ako te ne ubije želudac, ima ko će da se potrudi...
Keva: Što si bre tako bezobrazan?!
Ja: A što ona ne ode malo da protegne štap? Ujutru zna da trčkara po domovima zdravlja sa svojim saborcima. Jebote lebac, s kakvim lenčugama živim... DOBRO BABA UZEĆU TI LEK! A ti kevo, bolje da si spremila nešto dobro za ručak jer sam gladan k'o vuk!
Keva: Sve današnje smo pojeli, ost'o je pasulj od prekjuče, saću stavim da se podgreje.
Ja: O jebo vas pas, jedete k'o popisna komisija! Aj ćao!
Sestra: Uzmi sok!
Internet zaljubljenost
Можда сам луцкаста и живим у неком свом свету, али чини ми се да је ово стање у које сам једноставно упала. Због њега пишем ћирилицом, иако се једва сналазим. Због њега сам отворила профил на Вукајлији. Због њега сам почела да пратим фудбал. Због њега не одем на време у кревет, само да бих читала његове коментаре, дефиниције, постове на форуму...
Иако не знам како изгледа, ипак осетим неке лептириће у стомаку кад год угледам његов ник на екрану. Пожелим да сам ту поред њега, да му видим израз лица док чита, пише, дефинише, свађа се са људима по сајту. Чини ми се да бих могла до краја живота да будем с њим, само зато што је интересантна личност, па може да има дрвену ногу, вештачки кук или неку неизлечиву болест( ДАЛЕКО БИЛО) физички изглед ми можда по први пут у животу није на првом месту. Иако он мисли да сам ја некакав трол, или шта већ, желим да му поручим да сам само једна обична, нормална девојка, која се заљубила, и не видим шта је ту страшно... Можда је мало луцкасто што је то овако, преко интернета, али побогу! Живимо у таквом времену, и мислим да то полако постаје нормална појава. Надам се само да ме нећеш мрзети после овога што сам написала, претрпећу огроман блам, (свесна сам тога у потпуности) кад људи прочитају ово, али било је јаче од мене. Извини, и мојим те да ме не игноришеш после овог текста. А на кога мислим, види се јасно по мом надимку на Вукајлији.
- дај ми само једну шансу...