Од свих изума које је човек створио, често се говори да је точак најважнији. Е па није, књига је најважнији. Књига генерално ником није нанела зло ,наравно, можемо рећи био је "Mein Kampf", увек имате тај 1%, али оружје је много више нанело зла, новац је много више нанео зла. Значи ова максима „Књиге браћо, а не звона и прапорци“, у савремено време можемо тумачити као И књиге И прапорци. Јер су и народна музика (читај звона и прапорци) у ембрионалној бити човека.
Не смете увести диктатуру просвећености, јер се пре или касније то увек завршило идеолошком диктатуром и логорима смрти, али исто тако не смете увести диктатуру шунда. И не забранити књиге, него просто их не штитити. Организована држава је држава уравнотеженог развоја елитистичке и народне уметности. Она у исто време форсира звона и прапорке да би од тог новца преко пореза исти усмерила на књиге. Значи ако опорезујете те људе који учествују у популарној народној култури, ви НЕ смете да их понижавате и кажете „јаооо ви сте турбо фолк, ви сте стока, а ми смо господа из круга двојке, која свој идентитет не гледа према томе што нешто ради, него што вас пљује“.
Држава мора да им призна патриотски значај на један начин, јер не можете сад да је нпр Тома Здравковић жив, (узимам њега као врло озбиљног уметника који је заправо на модеран начин интерпретирао Бору Станковића кроз медији који је њему близак), ви се не можете од таквог човека оградити... „јаооо, има концерт у Бугарској, сад ће се тамо скупити неки примитивни Бугари“, ви морате да као држава стајити иза таквих својих вредности. Јер када може Енглеска да стане иза групе наркомана који се зову "Rolling Stones", чија музика је сјајна, али у основи је то исто. И једно и друго је далеко иза Рахмањинова, Моцарта и Хајдна. Значи за класичну музику су и рокенрол и фолк кич, са мање или више нијанси, и кад Енглеска може да стане и да титулу "Sir"-а Mick Jagger-у, јер од тога има користи, можемо и ми иза Томе Здравковића. А онда од пореза, ми као, надам се организована држава, нећемо дозволити да тај новац оде у руке неком од, до зла Бога корумпираном, политичару, него ћемо тај новац директно усмерити у развој младих талената који свирају нпр виолину. И то не апстрактно, него ћемо рећи име и презиме. Тада ће то добити смисао, јер ће и једни и други да се осете као део организоване државе и то је онда у неком најширем метафоричком смислу, могла да буде парафраза те велике Доситејеве максиме „Књиге, књиге браћо, а не звона и прапорци“, под један „књиге, књиге браћо“, али и „звона и прапорци“

Оно што је битно у скенирању ова два културна модела, тај меки Брозов комунизам, који је већ у историјском смислу део прошлости, и неолиберализам који са изворном идејом филозофског либерализма нема додирних тачака, евидентна је једна врста културног моста, односно континуитета који произилази. Видимо један мутирани облик, у којем је Брозов меки егалитеризам мутирао у неомондијализам и није ни чудо што су то исти људи, без обзира да ли се ради о првој, другој или трећој генерацији партизана, носиоци те идеје. И да је неко раније рекао да ће носиоци целог тог западног правца бити у нашој јавности крвни, или идеолошки потомци Брозових генерала из отетих дедињских вила, људи би рекли да је све могуће, па чак и да се земља окрене наопачке, али да се то неће догодити, а ето десило нам се. Основ свега тога је да запад никада није желео да код нас охрабри, произведе и подржи ту темељну, друштвену снагу која је и створила западно друштво, ту снагу верујућих, стрпљивих, радних, конзервативних људи. Запад је заправо желео марионетске режиме, марионетске појединце, желео је да овде има свој интерес, и да тај његов интерес буде интерес стварања неких банана држава, банана република, да би их лакше контролисао, а не друштва која би била слична западним друштвима. Он, где је желео да их створи, он их је стварао и заокруживао је ту границу. У случају Србије је очигледно да он не жели западну државу у правом смислу речи, већ да жели једну врсту неке колоније, а није ни чудо да тај проевропски српски човек заправо у глави несвесно конструише Брозову дембелију и каже „Ево, даће нам паре“, баш како се и Брозов буџет чинио неограничен, а нико није поставио питање како се прави и ствара тај буџет, у дефициту, или суфициту. Е, тако се о западу данас размишња, то је једна психолошка категорија. И не заборавите да се налазимо на једној капији дубоке финансијске кризе западног друштва, по мишљењу њихових водећих експерата и економиста, који су у случају Сједнињених америчких држава више никаквим економским интервенцијама, али чак ни производним програмима не може санирати. А ми сада идемо грлом у јагоде у ту западну цивилизацију. Ја сматрам да ми морамо ићи близу запада, али није питање „да ли?“, већ „докле?“ и „како?“... Тако да овакав начин интерпретације западног света код нас, дубоко вређа мислећег човека, осећа се огроман отпор ка тим старим/новим комунистима који су своју мантру братства и јединства сада заменили мултикултурализмом и Европском Унијом, и не знам на шта ће све то да изађе, али овај правац који следимо, за мене није никаква ружичаста будућност и да је највећи проблем што је један део наше елите црвену петокраку заменио жутом, а да у међувремену ни корак није одмакао.

Једноставно најбољи филм који је снимљен у последњих 20-так година. Поред тога што се велика већина слаже да је најбољи у уметничком смислу, провејавају приче да има идеолошку позадину као анти-српски. Ову тезу бране причом како сви ликови, јунаци који из Србије иду у рат, иду из одређених личних, или приватних, али нема патриотских разлога. Један је шверцер, други је наркоман, трећи официр ЈНА који ратује за братство и јединство. А лика који брани српство нема. Али сви заборављају лик професора, који додуше није из Србије, мада зашто би неко ко није из административних српских граница био Србин другог кова? Па ако се нађе Србин који то брани, мени је свеједно да ли је из Требиња, или Шумадије. Поред њега, дефактно имамо још два позитивна српска лика. Јесте да ту има неуравнотежености, кроз кординате простора и времена стасале људе, али кад посматрате ликове који долазе из руралне Србије нпр они које тумаче Пера и Манда не можете рећи да у рат не иду из патриотских разлога. Друга је ствар што њих на неки начин заводи Милошевићев режим преко ТВ дневника. Не можемо сад , зато што неко није био у стању, у једном веома компликованом историјском времену, очекивати да обични људи то непоргрешиво распознају поготово у прво време рата. За мене су они позитивни ликови, као и поменути професор, па и носећи лик кога тумачи Драган Бјелогрлић. Али сам по себи рат је мрачна ствар, он развија хероику, али и злочин. Не зато што су људи по природи лоши, и тамо наводно најгори људи отишли, или што је неко добар неко лош, како нас учили у тотално депласираној хероици другог светског рата. Неко је рекао „Одлазили смо у рат, незнајући чије грехове плаћамо“, можда смо само генерација која треба неке рачуне да плати. Можда су најреалије замерке филму оне које се односе на оне авантуристично-ратне секвенце, које би се у америчкој кинематографији до перфекције одрадили, али оно што је најбитније, видимо људе с душом. Тако да можда која замерка, али генерално то НИЈЕ анти-српски филм, него филм људи који су хтели да покажу мало и другу страну, који нису хтели да се додворавају западу, за разлику од нпр несрећне Мирјане Карановић која више не зна ни где иде ни шта ради. Првенствено Бјелогрлић и његова екипа су ти који имају патриотски осећај, i снимили су најбољи филм о протеклим ратовима, далеко бољи и комплекснији од оног који је добио оскара.

Свесрдна подршка! И ми, грађани/ке Патковграда намеравамо да прогласимо АП Патковград. Зашто да за све морамо да се обраћамо Дизниленду? И - `ди су наши новци? Против Дизнилендизације!! Ако може Војводина, која за себе тврди да је Европска Регија - зашто не и ми, па ми смо скоро Васионски!
У овом епохалном подухвату имам и свесрдну подршку чувеног философа и мислиоца Шиље.

Zemlja u kojoj su većina političara kriminalci.
Zemlja u kojoj se kriminalci zovu “Biznismeni”.
Zemlja u kojoj kriminalci sede u zatvoru iz “političke osvete”.
Zemlja koju najlakše prepoznamo po “kvalitetnim” putevima.
Zemlja sa nepismenim novinarima i kupljenim medijima.
Zemlja koja se ni u 21. veku nije rešila komunjara.
Zemlja u kojoj se još uvek nalazi grobnica zlikovca Tita.
Zemlja po kojoj slobodno gaze upravnici “Golog otoka” I komunistički oficiri i hvale se svojim nedelama već pomenutim novinarima (nepismenim)
Zemlja u kojoj 17-togodišnjakinje imaju izlaz do 5h, i dozvolu roditelja da se oblače kao kurve.
Zemlja sa najviše namrgođenih lica na ulici. Ako se nasmeješ, misliće da si lud (ili peder)
Zemlja sa kamikazama na drumovima.
Zemlja u kojoj se niko ne pita odakle nekom ćelavom, kockastoglavom dripcu u crnoj kožnoj jakni kuća na Dedinju od 3.000.000 evrića.
Zemlja u kojoj se busaju pravoslavci, a slušaju džihad muziku.
Zemlja u kojoj mladi jazavci misle da su modu izmislili crnci-klošari.
Zemlja gde je svaki patriota žigosan kao “nacionalista”.
Zemlja koja je sahranila reč “Ponos” pošto je isti obred izvršen nad reči “moral”.
Zemlja sa mnogo “vernika” koji nemaju pojma o svojoj rodjenoj veri. (I npr. misle da je Sveti Nikola bio Srbin)
Zemlja gde bi vlasnika psa odveli u ludnicu ako bi počistio za njim na ulici.
Zemlja sa najviše javnih klozeta. (liftovi)
Zemlja sa najviše deponija. Zovu se “gradske ulice”.
Zemlja koja voli da slavi sve sportske uspehe, ali najveće slavlje biva kada se fudbaleri samo I plasiraju na svetsko prvenstvo. Kada bi ti glupanderosi osvojili pomenuto, bilo bi na hiljade srčanih udara.
Zemlja u kojoj se doček Nove godine provodi na zemlji (da vas ne pogodi neki metak zalutali)

Zaključivanje pomoću već poznatih činjenica, logičkim nizom koji ne mora biti istinit.

Нешто што се у последњих двадесетак година претворило у облик либералног капитализма, а главни чиниоци и егзекутори су Корпорације. Наравно, Систем је током прошлих времена имао другачија лица.
Тежња Система је, на првом месту, поробљавање масе. Наравно, идеолошко. Са масом је увек лако, али предуслов за њено контролисање и обликовање је тај да она буде у идеолошким ланцима.
Она тада не схвата да се налази у затвору, менталном, донекле и физичком. Тако заслепљена, маса ужива у "благодетима" једног Система.
Али бесмислене играчке које им тај систем пружа не помажу им да неутралишу осећај незадовољства и немира за које не могу докучити прави извор.
Нови ауто, техника, азурна обала, намештај - све је то Систем у виду кредита који се отплаћује до краја века.
Свађа са братом на крв и нож око мизерног наследства је такође Систем.
Када одеш на море код "браће" Хрвата, и то преко Лике, на чијем се тлу још није осушила српска крв, јер "то је сад прошлост и нема везе"... и то је Систем
Систем је "кокишка", феминизам, педерске параде, фудбалско светско првенство, Егзит, голе спонзоруше, корупција у власти, војска без муда, уранијум (осиромашени) безнађе (оргестрирано), избори (оргестрирани), живот (оргестриран, такође)

Svako od nas bar jednom može ovu distancu preći skoro u vremenu svetskog rekorda Useina Bolta

Сви пристојни људи су шокирани и дубоко ожалошћени инцидентом који је довео до смрти Француза Бриса Татона, навијача Тулуза.
Није се, међутим, честито ни охладило тело несрећног Француза, а већ су око њега почели да круже политички лешинари. Од свих отворених и прикривених облика политизације овог злочина свакако је најнижи наводна "шетња против насиља" коју организују удружења и организације са јасном идеолошком и политичком агендом и чије раније деловање недвосмислено указује да ће овај скуп искористити за обрачун са неистомишљеницима. Брис Татон као појединац и његова судбина њих уопште не интересује, њима је битно да прогурају своје ставове макар преко лешева.
Овај злочин има своје починиоце. МУП Србије је саопштио да је привео осумњичене за ово убиство. Пустите судске органе даље да делују, а породицу и пријатеље Бриса Татона да га ожале у миру.
Такозвана "шетња" је јасан доказ политизације Брисовог убиства!

Најреалније би било да изгубе и Звезда и Партизан... али пошто је то немогуће, биће 0:0

Човек који верује има све што има и безбожник. Са тим што поред људске науке верник има још једно додатно светло у виду вере. Не бих се ја баш хвалио затвореношћу ума и срца. Неверничка ограниченост људским умом само може да унесрећи човека.
За почетак покушајте да схватите да вера и религија нису супротстављене. Без вере нема ни нових научних проналазака. Како би Тесла открио било шта да није веровао?! Вера га је водила ка новим открићима, јер није могао знати да постоји то што је открио. Глупо би било мислити да трофазна струја није постојала док човек за њу није знао. Исто тако је још глупље мислити да Бог не постоји, само зато јер ви нисте спремни да га видите.
Можете ви и да не верујете да ће човек живети на Јупитеру, али то не значи да наука једног дана неће то и омогућити. И неће нас у нова достигнућа одвести људи без вере, већ научници са вером. Неверник није способан да отвори ум, једноставно је скучен простор његовог деловања.
Интересантно је да се кроз векове углавном Црква бавила моралом и етиком, а да су световне науке углавном ишле у правцу техничких достигнућа. Имамо ми данас много проналазака, медицина је узнапредовала, електротехника такође, да не причам о електроници, али човека и даље муче исти стари проблеми. Самоубиства, депресије, стресови, страхови...
Са друге стране, нико не каже да је верник по дефиницији бољи човек од неверника! Оно што ја кажем јесте да вера у Бога од човека прави бољу особу. То не значи да је неки верник обавезно добар, а неверник лош.
Познајем много лекара који пију алкохол, једу масну храну, не баве се спортом и пуше, а при томе ме саветују да ја живим здраво! Исто тако постоје свештеници који својим примером крше све оно што говоре. Као што ћеш послушати савет лекара и живети здраво, а нећеш живети као он и нећеш због његовог примера одбацити целу медицинску науку, исто тако је жалосно ако одбациш веру због лошег примера који неки свештеник пружа!
Знам људе који нису пушили, а добили су рак плућа. Значи ли то да пушење не штети плућима, јер од рака оболи и непушач?! Исто тако знам неке назови вернике који крше хришћанска правила, али нећу због њих одбацити веру.
Укратко: нећу одбацити чињеницу да је пушење штетно, ако лекар пуши!
Да се разумемо. Никада нисам, нити ћу рећи да је верник бољи човек од атеисте. То је заиста индивидуална ствар. А ако се још узме у обзир чињеница да је тешко одредити да ли је неко прави верник или се само тако представља.
Сматрам, уствари сам потпуно сигуран да Хришћанство прави од човека бољу особу. Хришћанство те тера да сваки дан преиспитујеш себе и своје поступке. Не дозвољава ти да мењаш друге, већ искључиво себе. Форсира те да кроз разноразне напоре свакога дана напредујеш. У Хришћанству се не сме ићи линијом мањег отпора.
Можемо ми да не верујеш у Бога, али то не значи да он не постоји...
На овом свету губитници су сви, и богати и сиромашни, ако не схвате шта је суштина живота. Смирење, стрпљење и трпљење.

Ovu seriju treba posmatrati iz ugla američke kulture (i sistema vrednosti) da bi se dobila potpunija slika. Poenta serije je (uprkos sve prisutnom promiskuitetu kao formi emancipacije - jer je u navedenom društvu promiskuitet odavno deo urbane kulture) upravo u pronalaženju pravog partnera, a ne u besmislenom "skakanju" iz kreveta u krevet. Čak i u Samantinom slučaju, koja je bez premca najinteresantniji karakter u seriji. Ta serija je u stvari kritika modernog zapadnog društva. Naravno, to nije lako videti na prvi pogled. Ja to volim da poredim sa recimo Marilyn Mansonom - u pitanju je takozvano POSTAVLJANJE OGLEDALA pred društvo. Problem je u tome što većina ljudi to pogrešno tumači, bilo da su to promiskuitetne srpske devojčice koje spavaju sa plišanim medama i izlaze iz stana zakopčane do grla, a zatim se presvlače u outfit kurve u liftu, ili neki retadirani isfrustrirani Amerikanci koji upadnu u srednju školu i pobiju silnu decu slušajući Mansona...

Начин на који се говори о овом догађају представља најбољи пример како се са суштине проблема прелази на маргинална питања. Дакле, никоме овде није стало до педера, ни Чиплићу ни онима који ће их тући, можда је до њих стало само њима самима па услед тога и не схватају да су изманипулисано топовско месо новог светског поретка. Значи не ради се о правима хомосексуалаца, већ о томе да се тога дана брани последњи шанац суверенитета народа у сопственој држави. Да ли сами себи прописујемо шта се може а шта не, или то раде транснационалне структуре преко корумпираних намештеника и шачице вероватно од дроге и здравог живота избезумљених људи. Свака следећа битка је за нас последња, јер ако сада прође ВИШЕ НЕМА НАЗАД.
Геј активисти нису никакви борци за људска права, него обични политички активисти, попут отпораша или предратних комуниста. И то активисти са "јаким леђима", подржани од огромне машинерије, а не неки усамљени романтични хероји. Они злоупотребљавају обичну хомосексуалну популацију, постављају се као некакви заштитници њихових права, попут првих комуниста који су декларативно бранили права радника, и који су затим "ослободили" виле на Дедињу чим су дошли на власт. Да се разумемо, нисам против хомосексуалаца, ко воли нек изволи, али сам изузетно против "параде сексуалних мањина" (хајде да престанемо да употребљавамо реч "понос" тамо где јој није место, данас у неким деловима Србије није безбедно рећи ни да си Србин, а камоли се поносити тиме). Подметачина је тих активиста да је исто геј активизам (тј. парада) и обична хомосексуалност. Неко је прокоментарисао да би требало утврдити да ли су уопште сви они хомосексуалци (хммм не бих волео да сам у тој комисији :). Жалосно је да грађанско друштво нема неки одговор на ову провокацију, и да тако важно питање за друштво и нацију морају да решавају насиљем проблематични и насилни појединци. Друштво се самоорганизује кад држава не нуди механизме заштите обичног грађанина. Ово је за геј активисте "вин-вин" ситуација: ако их не нападну, онда су постигли циљ; а ако их измлате, онда ће НВО сектор то употребити као аргумент и притиснути власт да пооштри законске мере.
Не треба се заваравати, они су одлично организовани са још јачим везама, које агресивно иступају у њихову одбрану у било којој земљи. Оне служе као овнови за разбијање капија традиције, што евентуално доноси законе за њихову промоцију. Србија је поклекла морално, огромно, од када се потчинила западу, и ове параде су само "zeitgeist" нашег сумрака.

Ružna tvorevina, srušena u NATO agresiji, sada ponovo izgrađena, našim parama, koje su mogle otići na milion korisnijih stvari. On jeste komericijalno isplativ, ali RTS ne mi smeo da ga "prisvoji". Još veće glupost je što su ga gradili po istom projektu od pre 30 godina, pa je sad ružan kao i pre. Kao da mi nemamo vrhunske arhitekte da napravimo nešto lepše i modernije?
I za kraj najveća budalaština, pesma kojom su nas bombardovali (kao NATO toranj) dok su nam cedili parice za izgradnju: postrojiti nasmejane Seljka, Boru, Cukića, Kornelija i štatijaznam još koga pored srušenog starog tornja, i žurka može da počne!

Ršum:
"Rešili su vrazi odbožni,
Od sveta da nas rastave,
Srušili nam toranj tronožni,
Beograd je ostao bez zastave...

Zasvetleće toranj na Avali,
Kad narod srpski navali,
Da pomaže sakom i kapom...
Za razne smo gluposti davali,
Dok su nam obećavali,
Što i Bog daje svakom..."

Dodadak pesmi, nije "Ršum"

"Jebo vas toranj na Avali,
Narod srpski nek navali,
Da vas mlati govnavim štapom...
Mnogo ste se proseravali,
Patriote izigravali,
Jeb'o vas ja, samo tako..."

Nova sega-mega-giga akcija SOS (sranje od sporta) kanala. Televizija koja je, ništa drugo nego propali "video klub", sada je smislila novu mudroliju koja glasi ovako.
Prvo ćemo zabraniti svim televizijama koje imaju mogućnosti (pošto mi nemamo) da prenose strani fudbal u terminima u kojima se odgravaju mačevi naše "jelen-smor lige". Pa, kad se narod zaželi dobrog fudbala, valjda će doći da gleda i ovaj naš ćopavi. Mada moje lično mišljenje je da je zanimljivije gledati reklame za omekšivače i uloške, nego loptanje koje pružaju ovi naši ljubitelji džipova, drolja i roznjikavih majici, jer u ovoj zemlji ne može fudbal da igra samo onaj koji ima kilu!
Ali, to ne sprečava soskanališe da nas svaki dan podsećaju preko fudbalskih ličnosti npr. Alkosa Šljoksarevića (ćitaj Dragoslava Stepanovića) koji nam se smeši u nekoj maliganskoj ekstazi i poziva nas na stadion "delirium tremens" glasom. Da li su stvarno toliko maloumni da veruju da će neko doći na stadion da gleda Javor-Metalac, ako im zabraniš(??) da gledaju Manchester-Arsenal?

Jedan "prljavi" paradoks, dokaz kolektivnog pamćenja našeg naroda koje ne doseže dalje od dve nedelje. Naime, aeromiting je zakazan za 13. septembar u uluci pukovnika Milenka Pavlovića, a gosti su njegove ubice iz 15 NATO zemalja koje su pre 10 godina sipali bombe po tom istom aerodromu.

Pojava koja postoji samo ovde, i nigde više... Evropski Beograd, Nacionalna televizija evropske Srbije, Za evropsku Šumadiju i sl.
Slogan koji predstavlja elementarno neznanje, jer taj slogan u npr. Budimpešti, Atini, ili Pragu nema nikakvog smisla.

Život nam je onakav kakve su nam misli, a stvari nam dobijaju smisao onakvim kakvim ih sami iznutra obojimo. Ipak, to je u osnovi pitanje individualnog karaktera, ali postoje niz zajdničkih komponenti.
Danas, kada gledam Srbiju, vidim jedan istorijski "zamor materijala", ali i pored toga ne vidim samo mrak i beznađe, jer ako je posmatramo u sklopu svih istorijskih okolnosti, i pored mnogo problema, mi smo ipak generacija koja najbolje živi, u istoriji svih Srba. Setite se samo koliko je bilo samo ratova, koliko su ljudi morali da se žrtvuju, za svoju zemlju, za svoje porodice.
Pogledajte danas, kako jedan moderan, savremen čovek živi, i pored toga što će mnogi ljudi sada reći da je najveći smisao života imati mesečni prihod od 2000e.
Pitanje je ugla gledanja... Kada posmatramo Srbiju kao državu, bez obzira što se u njoj sada pristojno živi, mnogo siromašnije od mnogih evropskih zemalja, ali i mnogo bogatije od nekih tamo afričnih. Ono što ja na prvom mestu vidim u Srbiji je, ne materijalna, nego duhovna kriza. Kada bi me pitali šta mogu prvo da uočim, kako komponetnu današnjeg života, što nije golim okom vidljivo, a što se jako oseća, je jedna pritiskajuća atmosfera iznad nas, atmosfera moralne krize. A to nije samo kriza nekih moralnih vrednosti, nego i kriza smisla.
Ne možemo da banalizujemo čoveka i svedemo ga samo na ekonomsku životinju i kažemo da je jedini cilj - lepo živeti, pa to se valjda podrazumeva? Ali ne zaboravite da su i danas, u ovoj siromašnoj i, po mnogim stvarima beznadežnoj Srbiji, najlepše stvari besplatne : prijateljstvo, ljubav, porodica, deca, otadžbina...

Etnička grupa koja nastanjuje zabranjenu "nepostojeću" zemlju Kurdistan koja se prostire na delovima teritorije Turske, Sirije, Irana i Iraka. Pored toga što ih pripadnici ovih zemalja redovno satiru, zbog težnje da prave svoju nezavisnu državu, Kurdi se kolju i između sebe, pošto su duboko podeljeno društvo. (zvuči poznato?)

Srbija