Život nam je onakav kakve su nam misli, a stvari nam dobijaju smisao onakvim kakvim ih sami iznutra obojimo. Ipak, to je u osnovi pitanje individualnog karaktera, ali postoje niz zajdničkih komponenti.
Danas, kada gledam Srbiju, vidim jedan istorijski "zamor materijala", ali i pored toga ne vidim samo mrak i beznađe, jer ako je posmatramo u sklopu svih istorijskih okolnosti, i pored mnogo problema, mi smo ipak generacija koja najbolje živi, u istoriji svih Srba. Setite se samo koliko je bilo samo ratova, koliko su ljudi morali da se žrtvuju, za svoju zemlju, za svoje porodice.
Pogledajte danas, kako jedan moderan, savremen čovek živi, i pored toga što će mnogi ljudi sada reći da je najveći smisao života imati mesečni prihod od 2000e.
Pitanje je ugla gledanja... Kada posmatramo Srbiju kao državu, bez obzira što se u njoj sada pristojno živi, mnogo siromašnije od mnogih evropskih zemalja, ali i mnogo bogatije od nekih tamo afričnih. Ono što ja na prvom mestu vidim u Srbiji je, ne materijalna, nego duhovna kriza. Kada bi me pitali šta mogu prvo da uočim, kako komponetnu današnjeg života, što nije golim okom vidljivo, a što se jako oseća, je jedna pritiskajuća atmosfera iznad nas, atmosfera moralne krize. A to nije samo kriza nekih moralnih vrednosti, nego i kriza smisla.
Ne možemo da banalizujemo čoveka i svedemo ga samo na ekonomsku životinju i kažemo da je jedini cilj - lepo živeti, pa to se valjda podrazumeva? Ali ne zaboravite da su i danas, u ovoj siromašnoj i, po mnogim stvarima beznadežnoj Srbiji, najlepše stvari besplatne : prijateljstvo, ljubav, porodica, deca, otadžbina...