Baba je osoba koja odiše iskustvom. Više nema zube, pa teško grize. Ona zna šta je bitno i od suštinske važnosti za srećan, udoban i život ispunjen zadovoljstvom. Ona je proživela. U najgoru ruku, rećiće ti „Mrš svinjo!“ ako si debelo zagovnao. A ako si glavu udario, uvek će da se nađe da rečenicom „kam baba da vidi“ prebaje da ne boli. Ti nikada nećeš razumeti babu, jer to iskustvo nemaš, nisi složio svoje prioritete, „bitni su ti Britni i Fifti“, a ima još soli da jedeš dok ta mudrost do tebe dođe.
Ona je imala prioritete, slagala ih red poredak, kućila se, uspela je u svom životu da se snađe, i danas, kad iz nje progovara iskustvo, uspela je da složi svoje prioritete pod stare dane na dva najbitnija:
Tvrd kurac i meko sirenje.
Unuka: Baba, šta bi mi ti preporučila da ja uradim za ovog mog? Dal valja, šta ti misliš, lep na oko, al kilav mi malo, a i posao nema? Da mu porađujem na crevu il da bataljujem?
Baba: E moja ćerko, da ti kaže baba: ako možeš da si u moje godine priuštiš tvrd kurac i meko sirenje, završila si posao.
Unuka: U pravu si baba, sve mu noge o parket proklizavaju kad zapinje, ništa od toga.
Kao u nekom začaranom krugu, gde ne možeš da provališ gde je tačka polaska odakle je umetnik sve to započeo i krenuo da crta, pre nego što si se osvestio da je Božić prošao, već te grize neki mali crv u glavi i izjeda mišlju da već trebaš da se psihički spremaš za sledeći. Kako više Božić i po samom priznanju “ovderođenih” nema više ništa sa religijom, već samo sa konzumentskim poimanjem istog, dolazimo do jedine stvari koja je tu bitna - lova. Istini za volju, ima neke veze i sa širenjem radosti, ali kako to sad izvesti kad u današnje vreme i orgazam mož da platiš?
Samo kupuj, brteuu. Mnogo, ne da pređe stvar iz ruke u ruku, simbolično, kako te učili da “se valja” nego da ti treba jedno makar 2-3 ture autom da prevezeš poklone koje si isplanirao da pokloniš za omanju porodicu. Nema veze ako si kupovao gluposti, bitno je samo da se kupi mnogo, neka su i gluposti, što da ne, pa ionako se do februara sve po radnjama bez problema menja.
Ništa manje se ne računa kao napor, i ako to nisi izveo, e pa brate mili, nisi se integrisao, slaba ti je vajda, možeš slobodno da se preseliš u Malu Ankaru, iako ne klanjaš, pa muči muku tamo sa ostalim gastosima koji ne poštuju takve svetle tradicije, eno ima ders više puta dnevno, za tamo si, nema veze što ne klanjaš. Najpametnije ti je da se pokriješ ušima i nastaviš da se smeškaš kroz zube dok izgovaraš strogo poslovno “Frohe Weihnachten” prikrivajući činjenicu da si detetu kupio igračku a ženi neku sitnicu.
Kupuj brate mili, misliš da se 13. i 14. plata dobijaju da bi štedeo, letovao ili gradio kuću u Malajnici? Oprem ti ga sponabutam, i to žustro! Nisu ti ovo sedamdesete, tarzančino neuka, samo ti teraj svoju politiku da ćeš jednu platu da pojedeš a sa drugom kuću da gradiš i dalje, sjebao si se, Sebastijan Kurc te samo iz prikrajka gleda, na tebi se bazira studija o novom paketu mera kojim će se život čuvenim Auslanderima zagorčati još jače, a mlad je on, sposoban, tek treba da šuknjava, u punoj je snazi.
Ali ne budi glup. Nisi valjda lud da nov televizor “decama” kupuješ pred Božić, kad sve poskupi? U septembru se to kupuje, žgadijo neiskusna. Tad padnu cene, pa ih onda čim se okiti grad, a to je negde već krajem oktobra, polako pumpaju, pumpaju, dok ih ne napumpaju do granice pucanja, a što je ustvari optimum koji je makar polovina prosečne plate, a svi znamo da širenje radosti nema cenu, neka te neki drugi dan boli glava kako ćeš da platiš račune. Zato nauči lepo još malo tvog tarzanskog nemačkog u kome glagole i dalje posle 20 i više godina provedenih po Švabijama govoriš u infinitivu, pa čitaj novine, prelistavaj ponude dok ti se u glavi ne zavrti od modela, cena i različitih ponuda, red je da se ispoštuje, nema veze što ne kontaš ono što piše sitnim tekstom, to će ionako banka da reši, ti ćeš kao i do sada samo na arbajt.
Obraduj svoje bližnje kako priliči, da se zgotovi jelo, da se domaćica lepo umije, pa da zamesi, da obari, da pripeče, da isprži, da skuva, sve kako doliči jednoj domaćinskoj kući. Da se jede, nema veze što si se sledećih pola godine sjebao od kredita i što ćeš dve trećine spremljene hrane da baciš, mora da se toga dana pokaže da se ima. Kako ti prijatelj poslao onaj SMS, hahaha jeste lud, sve da puca na vitamin CE, jagnjenCE, prasenCE, može malo i jarenCE, ostani dosledan tradiciji, nema veze što deca ne vole masno pa odvajaju “ono belo” dok se mršte.
A kad preživiš praznike pa prođe i Nova godina, seti se kako si Badnji dan i Božić kao dete slavio, pa ponovi sve kao za katoličke praznike ako imaš muda. Mada čemu, ionako se to sve pada u radni dan, mora rano da se legne, još ranije da se ustane. Arbajt neće, ne sme i ne može da čeka.
Nije ona jeftina. Ona je morala. Ovo je isključivi primer kako teški socijalni problemi ruralne sredine mogu da nateraju čoveka na koitus a na kraju sve se svede na sprdnju, a onoga ko je jebao mnogi gledaju sa dubokim poštovanjem jer je uspeo da dostigne mitsku visinu dobijanja pičke za najminimalniji iznos, a poneko će ga možda pogledati i kao nečoveka, ali to ostavljamo čitaocima i slušaocima.
Primer je istinit.
Severna Srbija, rane sedamdesete godine prošloga veka. Ciganka imala 2 deteta, jad i beda, siromaštvo udarilo po selu, deca željna svega. A lik radi u zadruzi. Deca kad god prođu mole mamu da probaju žvake, nikad ih nisu "jeli". A mama para nema. Lik im daje žvake iz magacina, deca srećna, samo što ne plaču, ljube ruke liku. Prolazi par dana, lik kaže ciganki "Imaš ti neki dug ovamo". Ciganka: "Kakav dug?" Lik: "Pa šta ti misliš, da su one žvake bile džabe?" Ciganka: "Pa ja nemam da ti platim, kako ćemo?" Lik: "Pa ništa onda, moraš da odradiš, ajde pozadi na brašno". Ciganka: "Pa ajde, šta ću."
Kada se pogleda malo šira slika, biti govedo je prirodno stanje stvari. Kako se svi plašimo osuđivanja, najveća je poenta socijalno prihvatljivog sakriti tu karakternu crtu.
Ipak, malo po malo, svi ventili vremenom popuste i čovek sam traži da se nađe u situaciji kad animalizam sme da prevlada, da se baci u situaciju gde instinkti liju kao iz česme.
Kada se dese, takvi prizori iz čoveka mogu samo da izmame osmeh, i glasan komentar "Vidi govedo", jer pred njima stoji pravo brsko govedo u punom sjaju, koje se nalazi u svom prirodnom okruženju i nema trunku osećaja griže savesti u tom momentu.
U osnovnim školama postoje specijalna odeljenja za osobe sa lakom mentalnom zaostalošću. Sva ta deca, čim se nađu u školi, mora da su sposobna za makar nešto u životu, i to treba da se otkrije kroz školovanje. Međutim, gledajući drugu decu, koja normalno napreduju, ona bivaju veliki predmet podsmeha.
Kako je deci u istoj smeni sa njima svojevremeno bilo dozvoljeno da ih nazivaju "specijalci" i "retardirani", odatle i ova dva izraza.
Koriste se isključivo u užem društvu, obično kad se misli na sebe ili jako dobrog ortaka do koga nam je stalo.
- Gde je ova cica? Sme li čovek na pišanje da ode a da se osloni na tebe? - Batice, nemam pojma, sad je bila tu... - Nisam joj uzeo broj telefona, kakav si ti... - Znam, brate. I Specko i Recko. Idem da vidim da li je tu negde, a ti kad se već ubacuješ tu kao Recko, zovi pivo.
Merna jedinica hrabrosti pojedinih muškaraca koji su na rečima kurčeviti, ali u situacijama kada treba preći sa reči na dela glavni organ zadužen za to zakazuje.
- Hajde brate, idemo da mu objasnimo kako treba da se ponaša kad te sretne sa curom u gradu, polazi. - Eeejj--- ppa čekaj, nije nam ništa ni... - Šta sereš sad? Do malopre si kukao kako te blamirao pred ribom, a ovamo u gaćama muda na nanograme?
Stadijum gladi. Ko ga je doživeo, zna o čemu pričam.
Srećem drugara na ulici, naslonio se na auto, priča nešto sa devojkom, unezverenih pokreta. "Gde si Coa?" On se okreće, priča brzo, oči kao sarme. "Evo me brate, čekam da mi naprave pljeskavicu, gladan sam, treptim ko neonka!"
Može biti i bilo kakav rad ili akcija bez emocija. Primer dovoljno govori.
Muž se vraća sa posla. Žena vrišti na njega: - Odmah da ideš da biješ Uroša! Samo se drao, bio se sa decom, kompletnu žicu sa vešom mi je oborio, sve moram ponovo da perem! Batine su za njega! - Ih ženo, pa kako mu ti nisi objasnila šta mu treba! Ja sam bio ceo dan dan na poslu, imao svoju muku i sada kada sa detetom treba da se igram, kada sam lepo raspoložen, ja treba da se kao iznerviram pa da ga bijem?! E, ne umem na plejbek!
Svaki čovek koji se stvarno muči dok radi svoj posao. Nije našao sebe u tom poslu, a trudi se da bude socijalno prihvatljiv. Tragičan lik, jer i on sam to vidi, ali mu jednostavno ne ide. Nastalo od "radim kao crnac".
Na stolu hrpe papira, novajlija na poslu uhvaćen u mašinu, pola sata ga bije znoj. - Frajeru, šta se mučiš tu oko tih papira? - Evo gledam nešto pa mi nije jasno... - Šta ti bre nije jasno? Sve ti ide po brojevima! - Aaaaaa.... - E moj crnjanine, pitaj prvo kako se radi, nemoj da si sam sebi toliko tragičan!
Vrsta frizure. Karakteriše je veliko umeće frizera da zaboravi koji je zanat učio, pa da pomisli da kosi travu na svom placu. Kada čovek sa takvom frizurom izađe od frizera, preostaje mu jedino da se teši kako je ćelava glava in.
- Crnjanine, na šta to ličiš? - Ma pusti me bre... - Promašili te ovde i ovde, ovde imaš rupu, prelaz nemaš, ko na otkos da si bio! - Ma znam, bolje bi ispalo da sam se branio! Imaš možda mašinicu?
Čaša sa rakijom koja te razume dok se sa njom gledaš dok stoji na stolu. U njoj se nazire rešenje svih problema i leči pojedine rane na duši. Svi je ponekad stavimo na astal ali ona deluje samo dok ne kreneš da je piješ. Posle može da se desi i da ti se otvori dizna.
