У теорији - кратко, сажето и јасно изражавање. Мо'ш рећи концизно.
Спровођење је, којекуде, већини физички неоствариво (упркос постојаној тврдњи да су двоножни носициоци говорног апарата способни да обликују свој исказ).

Или: Колико год тетразабавно било поседовати разгаламљене станаре у сопственој глави, каткад се добије жеља да их, онако невино имагинарне, пробуразиш мачем и задавиш.

Лалински израз. Чист архаизам. Још га чувају јединке које не могу преко уста да превале "зезање/ругање" или (ју, наопако!) "зајебавање" приликом дескрипције понашања неког сусељанина или његовог става према животу уопште.

Kатегорија увлачења* у анални отвор професора са јединим циљем - обуставити сваки покушај испитивања/давања контролног. Опет, каткад је само жеља да се испадне паметан.

*и дугог остајања

Нераспетљив скуп реченица, великодушно понуђен, али ипак збуњујућ и бескористан. Последице су већа конфузија у мозгу, сажаљив поглед ка "помагачу" и хипнотишуће смирујући гласић који се чује свуд около: Зашто сам тебе уопште и питала...?

Док родитељи ефикасно користе ову реченицу да спрече мање или веће несташлуке својих потомака и као одговор на поједина "криминална" питања, у глави деце ово је једна од најстрашнијих ствари које би се могле догодити.

Упорно покушаваш да сипаш супу маказама и не видиш у чему је проблем.

"... И ово чиме ти претим је толико страшно само по себи да се нећу ни потрудити да довршим реченицу, а видећеш колике ће последице изнедрити твоје понашање, стога ти само ћути и слушај шта ти ја говорим и како те саветујем, јер ипак ЈА знам шта је најбоље за тебе..."

Ако саветодавци погреше, то се занемарује.

Изјава просечног пензионера након питања: "Видиш ли ТВ од мене? Да се померим?"

Клима и вентилатор за већину.

Високо привлачно парче стакла које ученике не оставља на миру током целе школске године. Све што не воле претвара у обожаване атмосферске појаве и дешавања. Самоуверено их убеђује да је свако годишње доба најлепше, а подразумева се да је за ову проверу неопходно свакодневно (п)осматрање. И све постаје магично, за разлику од часова.

Deja vu питање оваплоћено у истоименој песми Драгана Лукића.
Сценарио: "Весели" тинејџер улази у кућу после незаборавног провода, једва откључавајући врата, пошто једва и стоји. Опажа брижног родитеља како му ускаче у видно поље и уместо пожељног "Лаку ноћ", зачује бујицу усплахирених питања и, наравно, чувено: Знаш ли ти колико је сати?!
Сутрадан се сети стихова и запита...

Све тече, па се тако променио и однос према абнормалном.

Урнебесна испаљивачка фора, барем по мишљењу свих оних опасних момака који су се, не тако давно, још увек играли зуце и жмурке после школе. Трик се састојао у томе да се бесомучно дозива неко, нпр. разредна лепотица или дежурни штребер - увлакач, испали фазон и ужива у смеху наредних сат времена.

За неке особе једини симбол памети на планети.

У ситуацијама када су нам обе руке заузете ићем, пићем и пратећим есцајгом, књигама или камаром одеће, сналажљивост&довитљивост долазе до пуног изражаја. Како су шаке ван функције, намеће се слобода избора чиме отворити врата, па неки делови тела постају напрасно корисни и практични.
Пре извршења радње, у обзир се узимају фактори као што су тежина предмета у рукама, висина кваке и сила Земљине теже. У зависности од резултата, врата се отварају носем, брадом, надлактицом, подлактицом или се квака тресне лактом, ређе стопалом. Затварање врата се обавља истим алалтом или најчешће задњицом. Како се типови личности могу по овоме одредити, очекује се и њихово скоро оваплоћење у психолошким тестовима trendy магазина - "Реци ми којим органом отвараш врата и рећи ћу ти ко си" .

Висок степен разочараности истим.

За време сваког малог одмора испред школе попуши по једну, а током великог и више. Упиње се да у очима свих изгледа одрасло, зрело и боговски. У његовој лексици владају простоте и бласфемија( изјава саблажњеног просветног радника ). Ипак, када га нешто на овом свету онерасположи, граби омиљену гомилу плиша из детињства и беспомоћно зарива лице у јастук.

Још једна ноћна мора из прошлости. Чувено "Ааа, губим косу!" са ћелавцем у првом плану, црвена јабука на амбалажи и слоган "Ревитабион, спреј против опадања косе, себореје и перути" никога није остављао равнодушним. Опијени славом првенца, људи из Биомелема избацили су још једну рекламу са ураганским слоганом "За јаке длаке!!!". Неки од нас осећају последице и дан-данас.

Неописиво иритантна врста људи која је своје "морам да ти покажем да знам" знање утемељила на два или чак три правила којих се сећа са пријемног испита за средњу школу. И остала ту. Истог момента кад неко постави питање да ли се каже "све или сво време", експлодираће од среће што ће испасти врсни познаваоци граматике(и којечега још), исијавати СЕБЕ свуд около и поносно одговарати : Каже се СВЕ време, не постоји заменица СВО, њањања... Исти случај ће се поновити ако неко упита да ли се каже "Ја и Тито или Тито и ја". Ту они ступају на позорницу: Правилно је да себе напишеш на крају... Знам ја... Акценат не може да буде на последњем слогу... Незнам се пише одвојено...(обавезно ерудитско-уњкавим гласом).
Ako се разговор поведе о чарима етимологије, нелогичности ортографије или пак, механизмима морфологије... Покрију ушима очи и испаре.