Smiraj dana.

Sunce lagano, kontinuirano i neminovno gasne, nestaje, odašiljući purpurne legije svojih umirućih zraka da poje moje zadivljene oči.

Sada sam miran,spokojan,srećan i blažen,hermetički zatvoren u svoj svet. Svet srušenih zidova, razbijenih prozora, probijenih ograda, ubijenih Bogova; svet nepoznavanja greha i morala, svet potpune bezgraničnosti, iskrenosti i nagote. Оvde nemam šta da krijem, ovde dižem piramidu u čast svog bekstva! Ovo je vrhunac mog dana!

Posle toga čekaju me ogavni, gnusni, dementni psi iz mog podruma, čiji promukli laveži mrznu moje misli; čeka me melanholija, rezignacija i ispraznost mog malograđanskog , prozaičnog načina bitisanja i banalne životne umešnosti. Ali sada to nije važno, jer osećam ekstazu, beskraj, atman, nerazrušivu harmoniju između sebe i prirode i sve to kreira čeličnu obojnicu mog duha, koju demoni nemira ne mogu probiti, koju stepski vuci ne mogu razbiti.

Sa pogledom u suton iščekujem smrt ovog božanstvenog trenutka, smrt ovoga što osećam, dok se zvezda života gubi iza dalekog horizonta.

Koliko god klonulo, slabašno i nemoćno sada ona izgledala, opet će izroniti iz mraka i dostići svoje veliko podne. Zbog toga sam toliko blizak i srodan sa njom,jer koliko god se osećao pasivno, malokrvno i bezvoljno, dostići ću svoj zenit.

Oh, trpezo večnih slika! Ti što razbijaš led turobnosti na mom plamnom srcu, ti što ubijaš moju usamljenost, odapinjem strele čeznuća ka tebi. Posvećujem melodiju svoje lire pobedi tvoje svete dužnosti. Ja nedostojan tebe, nedostojan tvoje ljubavi, priređujem ti ditiramb, psalm zahvalnosti i željno iščekujem sledeći trenutak, kada ću zaroniti sebe u zaborav i kada ću neprekidno posmatrati impozantnost tvoje lepote. Dok moj um proizvodi vedre misli.

Uvek sam mrzeo prljava ogledala. Opominjao sam majku često zbog toga. Ona me više i ne sluša, čini mi se. Često mi prebacuje da bi možda bolje bilo kad bih se odselio, ili kad bih pao niz stepenice, ili pak pao pod autobus. Duhovita je moja majka, unosi neki razdražujući nemir u moj život. Ponekad me toliko razgali da joj se došunjam do sobe i uriniram u čašu u kojoj drži svoju protezu. Matora kurvetina, misli da joj dugujem zahvalnost. Elem, da se vratimo ogledalima.

Obožavam varijacije odraza koje se pojavljuju u našim ogledalima. Ponekad sam Hajdeger, ponekad Hamsun, ponekad i Hasan Dudić Miki. Poslednje ime me baš ne oduševljava, ali dobro, dijagnostikovali su mi paranoidnu šizofreniju. I rekli da bi trebalo da prihvatim sve varijacije sebe, uključujući i svoju majku, koja je zapravo preminula pre dvadeset godina. Kažu da sam je zadavio svilenom ešarpom. Zatim sam je rasporio i urinirao u nju. U svakom slučaju, ne verujem im. Doktori žele da me sabotiraju u pisanju. A moje pisanje je odista nešto specifično. Biće to najbolja knjiga ikada napisana.

Imam četrdeset godina i zovem se Milanko. Živim u mentalnoj instituciji i daju mi da se igram sa ogledalima. Volim da šetam kroz sobu zureći u ogledalo u svojim rukama. Tako mi se čini da hodam po plafonu, iako ne vidim svoje noge. Možda je to i bolje, jer ne volim svoje noge. Debele su, i krive.

Svakog jutra, pošto se probudim, prvo pogledam u ogledalo. Iako često viđam slavne pisce i filozofe, najčešće vidim samo svoju oblu glavudžu. I nju mrzim. Podseća me na zrno graška. Jer je tako bezizražajna, glatka i zelena. Mada, kad se okrenem na stranu, i nije toliko loše izgledna. Čak mi se i dopada, izgleda ukusno. Uvek sam se sebi činio lepšim iz profila. Hihihih, Milanko, zrno graška iz profila.

Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!

Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.

Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.

Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!

Do kolena u ljudskom ekskrementu, sa suzama u očima, oblikujući vrisak glasnim žicama. Rukama umazanim krvlju, kako tuđom tako i mojom. Bio sam Bog, bio sam prosjak, umro sam i ponovo se rodio. A sve to u uskom manevarskom prostoru, sve to skučen u ćošku svoje sobe, mračnom kutku svoje svesti.

Vozio sam bicikl nizbrdicom, kaldrmom i pevao. Prisećao se Dionisovih ditiramba, kontemplirao Zaratustru i pljuvao prolaznike nedostojne moje veličine. Proklinjao roditelje, bedne crve, neostvarenu gamad.
Pokvarili su mi se zubi, bolno žarište i podsetnik na moju lenjost. Zaklao sam doktorku, nije koristila dovoljno anestetika. Perforirao sam joj očnu duplju bušilicom i odgrizao nos. Pokušao sam da izvadim očnjake klještima, slomio sam ih. Završio sam posao skalpelom.
Dve nedelje su mi bile potrebne da se pripremim za polumaraton. Smršao sam deset kilograma, zategao gluteus i mišiće abdomena. Video sam slepog psa kako skapava od gladi. Zdrobio sam mu lobanju gazeći je petom.
Odbacio sam moral, dostojanstvo, stid, ponos. Kurvao sam se sa Heseom i Kafkom. Pljunuo sam roditelje, bolni podsmeh. Prezreo kulturu, tradiciju, istoriju. Gladovao sam četrdeset dana, poput kakvog antičkog filozofa. Porekao sam egzistenciju na mnogobrojno načina. Umro sam, probio ljusku, razvio krila i poleteo.
Ponovo rođen, plakao sam i smejao se. Sodomizovao žive i nežive. Prigrlio animalno, ojačao i ljubio telo. Pio sam sa izvora života a video glad, rat, bolest i sebe u žarištu pošasti. Morao sam da uništi sve kako bih izgradio novog sebe, reinkarnisanog.

Probudio sam se, zubi su me i dalje boleli. Uzeo sam telefon sa kojeg pročitah poruku "Hajmo na Savu, danima si zatvoren, nije to zdravo!". Pogledao u bedni indeks, provukao ruke kroz masnu kosu, iskašljavajući katran iz pluća. Upalio sam kompjuter i nastavio da živim virtuelnog sebe.

I u njoj sve je guši.
Mada, ovo i nije grad, već selo. Ali nebitno, njoj je potrebno više prostora, kako bi bila slobodna kao ptica feniks.

Odavno je bacila blatnjavu motiku a gumene opanke zamenila zlatno-roze air max-icama.
Možda će šuma nebodera odjekivati milozvučnijim cvrkutanjem a mešavina smoga, teških metala i prašine nadimati pluća lepšim vaduhom.

Kaver uredno održavanog fejsbuk profila krasi neki od mostova velegrada, Kalemegdanska tvrđava ili neka druga znamenitost. Ispod fotografija uslikanih na nekom od posećenijih splavova stoji naznaka o njenoj promeni. Nema više stare Spomenke, grad ju je učinio boljom, lepšom, jačom...

Zbogom ruralni traktoristi i krezavi brđani. Ona sada uživa glođući punomasniju safaladu "Rokija, kontraverznog bizMismena". Prejahala je dobru kilometražu dok nije pronašla svoje pravo JA. I ono je, na svo iznenađenje, baš u Beogradu. Ona je rođena za taj grad i udiše ga punim plućima.

Ona je tako luda...i tako posebna.

Ona ne izlazi nikada, osim kad ide na svirku Dubioze Kolektiva ili na Beer Fest ili na bilo koju od stotinu "kulturno-obrazovnih" manifestacija koje je posetila u prethodnih mesec dana.

I nema prijatelje, ona je usamljenik. Stepski vuk, bačen u ovaj bezbožnički svet, nestrpljiv za njenu ludost...i posebnost. Osim kad pozove neke drugarice da uz čiz kejk i flašu prvoklasnog merloa gledaju slike Boška Jakovljevića u kreacijama Verice Rakočević za "proleće-leto 2013". Ili kad ide na premijeru "Mizantropa" sa njenim školskim drugaricama iz filološke gimnazije u kojoj je rado pohađala kurseve italijanskog, katalonskog i naravno dobrog, starog, odavnom umrlog LATINSKOG.

Avaj, i pored sve te usamljenosti, njoj je bogougodno u stanju apatičnosti. Jer ona je zen-budista. U časovima osame rado iščitava genijalne stupce Kafkinih i Heseovih dela. Naročito delove o neshvaćenosti, robovanju sistemu i primitivnosti banalnih malograđana.

Ne, ne možeš je dotaći. Jer ona je emocionalno nedostupna, društveno uštogljena. Ona ne može voleti niti iko može voleti nju, jer je tako luda...i posebna. Iako je preko nje prešlo pola Zvezdare i ceo Voždovac...ONA NE MOŽE VOLETI!

Betoven i Mocart su odviše ordinarni, gramofon vrti Vivaldijeva četri godišnja doba. Ona naročito voli zimu, jer zima rastera ljude s ulica i ulice ostanu puste kako bi ih samo ona posmatrala, kao da su stvorene za nju.

I verovatno će, tokom večerašnje kupke uz eterična ulja i mirišljave soli, Venus brijačem preseći karotidnu arteriju u vrućoj vodi...Zbogom okrutni svete koji ne dopireš do njene tvrdokorne kakune individualnosti. Ti koji nemaš strpljenja za genija samoće i bola.

Ona je tako luda...i tako posebna. Ona je MEGALOMAN.

Metalika koja pomalo naginje u emo stranu.

Jedan od žanrova u koje nam je ćale svrstavao filmove u detinjstvu.

PANKER...Metalika prljava hedbenguje ležeći u bari sopstvenog izbljuvka.

Udri ga u glavu ermaks patikom, šibaj ga po leđima zlatnom kajlom...

CRKNI METALIKO MASNA, dođi da mi istesteriš pet kubika bukve kosom ubuđalom.

DMT

Sferična masa krvi i mesa leti prema meni, dok u se u pozadini dekapitovano trupište klacka u ritmu izgovorenog "Pukla cev u Borči".

Tad shvatih da gledam Beogradsku hroniku a da je sin Željka Mitrovića mahnito uleteo u zgradu, i manijački mlati mačetom uzvikujući PINK VIL NEVR DAJ, dok kamermanu spaljuje gluteus dezodoransom i upaljačem...

Oko mene su vremešni seljaci, upiru prstom i pokazuju mi sveže ubrane paprike, krastavce, boraniju, grašak... Krezavi su, i dok urlaju frenetično, oblivaju me pljuvačkom koja miriše na beli luk.

Uzeo sam štap i počeo da mlatim po smrdljivoj mački punoj buva. Sa zidova se cede boje i cepajući tapete ugledah mesec utkan u samu unutrašnjost cigala. Panično trčim napolje, rušeći za sobom pijačarske tezge... Rekoh "Zbogom" i ugasih televizor glavicom kupusa...

Krezava veštica mi glođe falus koji kao samosvesni entitet oboleo od lepre zviždi pesme Rada Lackovića... Sifiličan, raspao, iz njega curi zeleni ekskrement...Gleda me onako jednook i krvavo zaklan veštičijim smrdljivim desnima i kaže: DA IMA LJUBAVI LAKŠE SVE BILO BI, DA IMA LJU-BA-VI!

To nije tiho ispevan psalm veštice...ona ne postoji. To je zelena muzika iz moje frule...

Latinska sentenca, koja mnogo bolje odgovara studentima na putu sticanja znanja.

Pripadnik romske nacionalne manjine, izrazitog talenta za pevanje, kojem treba malo podsticaja ne bi li ostvario svoj pun potencijal.

Ukućanin koji je najdominantniji u davanju odgovora na pitanja, pri porodičnom gledanju kviza Slagalica.

Dug, intenzivan i senzualan zagrljaj.

Ortodoksni seljak, od milošte.

Najdublje grlo životinjskog carstva.

Učestali razlog zbog kojeg u detinjstvu dobijamo batine. Roditeljima je prioritet dobro nahranjeno i zdravo dete. Ponekad zbog akumuliranog stresa imaju poriv da se isprazne na nečemu (a zašto ne na detetu?) i onda im neuhranjenost posluži kao dobro opravdanje za porciju batina.

Brisanje falusa maramicom posle mokrenja.

Vulva mnogo dobre ribe, one kojoj bi i sidu oprostio.