Сада ћу вам причати како сам провео летњи распуст. Летњи распуст је добар. Можеш да не учиш и да се цео дан играш са децом. Код мене у улици има много деце. Зову ме да се играм и онда ми мама и тата кажу иди играј се и ја одем. Ја волим да се играм са старијом децом, она ми кажу увек шта да урадим, морао сам да украдем од тате ракију и паре и цигаре па сам после добио батине, једном сам морао да пољубим жабу у уста, једном сам морао да скинем гаћице и девојчицама покажем пишу па су се све смејале, и дечаци су ме онда попели на дрво па је било високо и нисам могао да сиђем. И кад сам плакао, онда су ми се сви заједно смејали, а ја не знам зашто је смешно кад неко плаче. Волим децу али понекад и не волим јер мислим да је њима смешно када ја плачем.

На овом распусту највише волим да се дружим са мојим братом. Он је десет година старији од мене и њега ја много волим. Кад су мама и тата отишли на село, њему су дошли другови и онда су они седели и пуштали музику и пушили цигаре и смејали се. Та музика се зове Ека Ве, и они онда жмуре и и полако праве кругове главом и полако причају. И тад су ме истерали из собе, и после кад сам се вратио они нису причали, само им је глава тешка и затворили су очи, и онда ме нико није терао као да нисам ту, само је свирала музика а они су само мало климали главом и причали нешто што не разумем. Онда је одједном дошао тата са села и почео да виче, али ништа нисам схватио шта су причали и избацио их је напоље и тата је много псовао. Волим мог брата и бојим се, тата је рекао да ће да му сломи кичму, а учитељица је рекла да човек без кичме не може да хода.

Један дан сам ишао са татом и мамом на село. Тамо ми је и бака, а дека је умро прошле године, кажу да га је код Хаџића сатро воз. Бака лежи у кревету и не може да устане. Некад не може да ме препозна, и то ми је много смешно јер каже ми да се зовем Радислав, а после ме зове Мирослав, и онда прича шта је било кад је била млада, и ја је храним, али најсмешније је кад се упишки и укаки у кревет па мама виче на њу. Али њу не бије. То је неправда, јер ја се стално упишким па ме онда бију и мама и тата, по глави и прутом. Мама је рекла да баки треба нека еутазија, мислим да је то неки лек, а онда је тата ударао маму по глави и свуда. Ја мислим да је је то скуп лек а да ми немамо пара, и зато је тата љут, јер су га отпустили из фирме што долази на посао пијан. Волим тату и бојим се, јер сам чуо маму како каже да ће да му сипа мишомор у каву, и онда сам много плакао, и тата више не једе код куће.

Прошле недеље дошла је тетка из Швајцарске. Ја много волим моју тетку. Донела ми је чоколаду и мазила ме и причала како ће да ме украде и одведе у Швајцарску па да будем човек једног дана. Тетка нема деце и тетка се свађа са татом и прича како мама спава са другим чикама, а то није истина јер кад год видим маму на каучу, она спава сама, а тата је на другом кревету. Много волим маму и бојим се, јер сам чуо како је тата рекао да ће да пресуди прво њој па онда себи, а ја сам чуо на тевеу да кад неком пресуде, онда он оде у затвор и не дају му да изађе.

Прошло вече сам заспао и сањао сам чудан сан. У њему су били мама и тата и брат и тетка и деца из улице, и бака што не зна како се зовем. Они су сви викали и плакали и ишли око мене и смејали ми се у ударали ме по глави. И онда је дошао дека што га је убио воз, и њега нико није видео осим мене, и он ме је одвео. Дека ме је мазио по глави и говорио: дођи код мене, декино мало унуче. У том сну само ме је дека волео и причао ми како сам ја добар дечак и како су они лоши и како треба он и ја да се нешто договоримо, па ћемо увек бити заједно. Ја сам много плакао, и питао сам деку шта треба да радим. И дека ми је рекао шта да радим, и ја ћу послушати деку. Мислим да ћу их убити све када буду заспали. Али то ће бити само наша тајна, декина и моја тајна.

Uh, fala Bogu i to prođe. Jeste bilo čupavo, sinuse i kosinuse sam za zadnje dve nedelje učio više nego sve ostalo u životu, ali isplatilo se. Dala mi je dvojku i zvanično imam najgori prosek u razredu. Jebe mi se baš za prosek!

Ovde na selu se zna, ako hoćeš da imaš para, moraš da radiš kao konj. Posla se ima, od jutra do mraka, težak je seljački dinar, ali kada uveče izađeš u obližnje selo, rasadnik budala, briga te što te lokalni indijanci gledaju popreko i peglaju ti crnu košulju. Tebi je super. Kinta za pivo, kinta za pljuge, kinta za gorivo, kurtone doneo komšija sa Exita za dž, neke Flumper Bumper, ali rade posao. Ako imaš sve to, radodajke same dolaze. Dobićeš pičke, ili po pički.

Ipak, ovo leto beše drugačije - ćale je dobio otkaz. Nakon 29 godina pišanja krvi u fabrici došao je neki kurton koji mu je rekao da je višak. Višak? Lep izraz za floskulu "koji ćeš nam kurac". Odmah sam shvatio da ovo leto neće biti kao drugo, ima da se radi, a pare će ići za neke druge, meni mnogo manje bitnije stvari. I tako je i bilo. Legla dnevnica, treba za koncetrat, legla dnevnica, fali prašak za veš, legla dnevnica, stigli računi. Sa sedamnaest godina se osećam kao domaćin, ali koga da krivim, ćuti i trpi. Bog sve vidi.

Leto, ko za kurac, nikad toplije! Upeklo Sunce, probija plafon, pa kada se podigne prašina za kombajnom ili kada krene da isparava otrov kojim si prskao repu, psuješ i njivu, i život, i majku što te rodila. Posla sve više, gazda se nešto uzjebao sa novim reklamnim kulturama, pa mora sve da bude tip-top. Neka se goni u kurac.

Na bazen i reku nisam mogao ići, zbog posla, radio sam svaki dan. Ako ne radim, onda pada kiša, pa mogu samo u sobi da budem. Bio sam zahvalan i na tome, ali me je negde duboko pekla savest što blejim bezveze, umesto da radim. Odem napolje i počistim šupu, da ne moraju moji da se cimaju. Bolje to nego ulica.

Pitate kako sam proveo letnji raspust? Jebeno, vrelo, pražnjavo i znojavo. Napokon došao prvi septembar i počela škola, pa da mogu da odmorim ko čovek.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Pevač Smitsa. Ljigavi vegetarijanac koji peva kenjakave pesmica da bi se naložile mlađane tinejdžerke koje nemaju pojma o životu. Drkaju kliću na tugu i ljubavnu patnju kojom odišu njegove pesme. A pesme su bljuvotina alternativnog pop-rokića, fegetske pesmice sa par akorda i laganom alt melodijom koje za cilj imaju lučenje vlage kod kvazi-intelektualki koje studiraju po Filozofskom fakultetu i Fakultetu Dramskih Umetnosti. Pseudo-intelektualac koji piše jadne pesme za još jadnije ljude, bez imalo strasti, klišeizirane patetične stihove pakuje u prijemčive pesme za još patetičnije ljude. Zakleti vegetarijanac koji nema pojma o životu, i kad nastupa negde zahteva da niko taj da na tom mestu ne jede meso. Došao bih u emisiju u kojoj gostuje, jeo kofu KFC-a i posle ga gađao onim mrvicama poha dok ne počne da pizdi, a onda bih ga iznabadao pilećim kostima dok ne bude bušniji od čmarova članova njegovog pizdunskog bendića.

*Definicija je napisana za Mizantrophy.*

Mreža koju posebno volim jer kad sam na njoj Novak Đoković mi zvoni na interfon i bole ga kurac i smara me da idemo da mrljamo koks iza arene i da plašimo babe na jacpi.

fraza koju koriste pripadnici muskog pola u zelji i nameri da sagovorniku priblize i preciznije opisu (dobar) fizicki izgled neke osobe suprotnog pola a i da ujedno iskazu osecanja prema istoj

Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.

Svira kurcu.

Stavlja život na pauzu radi nebuloznog fetiša.
Dok drugi uveliko trče, on nevešto vezuje pertle.
Dok drugi kradu, on planira.
Dok drugi demoliraju mamograf, on ponosno glača svoju kamenicu.
Dok drugi grade bedeme, on pravi lavirint.

Narodski izraz, predviđen da ukloni seksualnu konotaciju iz rečenice.
S druge strane, pokazatelj koje sve rečenice narodu imaju seksualnu konotaciju.

Особина људи "на нивоу", која се манифестује ставом: "Ја сам квазиинтелектуално говно са високим мишљењем о себи, али умем без блама да проговорим са приматима ван мог круга". Они верују да је добра.

Студент који иде на предавања да би слушао музику и гледао около, али сама помисао на то да је на предавањима има плацебо ефекат да уствари више зна.

Паметан са гледишта будале.

Особа која док размишља, размишља зашто размишља.

Проћи кроз сито, решето и филтер папир говњиве егзистенције. Ићи животу уз и низ карину периодично, до момента кулминације.
По рођењу, Пушача Курца Живота је кева чедоморка испустила у помије. Док су деца његовог узраста хасала козје брабоњке и сапун с укусом шумског воћа, он је био потеран да ратује у самом пркну света, где му је шрапнел трајно издепилирао леђа, ноге и мошнице. Оседео пре треће деценије живота, женио се, разводио, котио. Не рачунајући бракове, прошао кроз још неколико ратова.
Док би светина радије пунила стомаке пивчугом, он би наливао избушену јетру вињаком док му се кутњаци не расклимају. Мењао жене и вере као гнојаве завоје, селио се као стидна ваш, спичкао сву имовину на трке керова, а притом успео да задржи зајебани аристократски подсмех испод машћу натопљене брадурине.
Довољно интелигентан да схвати у какво је ништавило и седам јегера свет забасао, а довољно мудовит да одслуша комплетну дискографију Пеперса, повући обарач му и није била толико мучна радња.

Небо се отвара и несебично дарује! Зрак душевног просветљења пада нам на убога лица! Осећате ли како се горчина градског живота претапа у еликсир парасимпатикуса у котлу Ваше натмурене свакодневице? Осећате топлину? То се отчепљује тобоган ког су наслаге културне и материјалне корозије и чамотиња рутине одавно блокирале. А тај тобоган је пут ка нирвани, пут ка хедонистичкој оази, склониште од опште лелемудије и душманлука с којом имамо част да се дружимо на дневној бази.
Да поновим, небо се отвара и несебично дарује.

Дарује нам електронско-механичког месију, решење за одрпане нерве и жуљевите шаке: пречистача, не само ваздуха, већ и похабаног разума и ослабљеног духа. Он јонизује! Не само сићушне честице, него и саму нашу појаву. Кришом нам краде електрон из последње љуске личности и претвара нас у крајње позитивног непоколебљивог стоика сазданог од теста оптимизма. Ноћно светло кажете? Пре бих рекао свеприсутни светионик, дуго ксенонско светло на аутопуту ка избављењу, или чак скромни скелеџија преко Хадове реке.

Зар све ово у једном пакету?

Колико год невероватно звучало, истина је. Овакав склоп постоји и поносито се смешка са телевизијског екрана. Функционалност какве нема у три система Млечног пута. Чедо инжењера и индијанских врачева, проткано простошћу алпске чобанице, може бити Ваше за симболичну количину дуката, у четири једнаке месечне рате.

Та, зашто бисте се премишљали и ускратили себи портал ка димензији у којој сте Ви једини ковач и једини архе, једини узрок свега и једини циљ свега? Набавите јонизатор озонизатор ноћно светло и уздигните се на ниво старих Маја и свевидећег ока.

Stvar obrnuto srazmerna dignuću penisa. Ko sinus i kosinus.

Stadijum spuštanja ispod nivoa vode. Prostakluk prostakluka. Retka pojava koja ostaje kao ožiljak ucrtan u sećanju.

Po naučnoj definiciji, energija je sposobnost fizičkog sistema da vrši rad na drugim fizičkim objektima.

Po opšteziljavoj definiciji, energija je "to je ta neka energija, kada neko ima pozitivnu energiju, i prosto je fenomenalno kako on širi tu neku svoju negde pozitivnu energiju".

Upozoravam da je ovo nešto duža definicija, kome se ne čita nek ne glasa!

Klasična muzika je vrsta muzike o kojoj postoji najveći broj predrasuda i najveći stepen nerazumijevanja. Sad ću pokušati da ih sve oborim:

1. PREDRASUDA: Klasičnom muzikom se može nazvati svaka muzika koja je kvalitetna i koja izdrži test vremena.
ISTINA: Tačno je da će svaka kvalitetna muzika ostati vječno aktuelna i da će postati svojevrsan "klasik", ali ipak pop i rok pjesme ma koliki status "klasika" stekle nikada neće biti klasična muzika u pravom smislu te riječi, jer se klasična muzika od samog starta stvara na drugačiji način i sa drugačijom namjerom nego pop i rok. Pop, rok i ostale vrste popularne muzike imaju prije svega cilj da zabave, da ispune očekivanja fanova i da se prodaju. Čak i najekstremniji i najnekomercijalniji žanrovi popularne muzike kao što je death metal i black metal nastoje ostati vjerni svojim fanovima i svom "zvuku" i ti bendovi kroz svo svoje stvaralaštvo manje-više proturaju istu tematiku i istu atmosferu. Za razliku od njih, kompozitori klasične muzike stvaraju muziku radi same muzike, bez namjere da se bilo kome dodvoravaju i bez namjere da ostvare neki veliki profit. Takođe glavni cilj te muzike je da prenese autorovu poruku ili emociju ili jednostavno da izrazi i razradi neku muzičku ideju, a ako se usput desi da se to nekome sviđa utoliko bolje. Zbog toga nema autentičnije muzike od klasične. Dalje, svaki kompozitor klasične muzike nudi publici mnogo veću raznovrsnost nego bilo koji savremeni bend. Dok su kod bendova sve kompozicije - pjesme koje traju od 2 do najviše 10 - 15 minuta, kompozitori klasične muzike stvaraju veoma raznovrsne kompozicije: kantate, opere, klavirske, violinske koncerte, gudačke kvartete, simfonije, koje mogu trajati i preko 2 sata i koje svoju poruku izražavaju tek kad se sagledaju u cjelosti.

2. PREDRASUDA: Da biste cijenili klasičnu muziku i u njoj uživali morate biti muzički obrazovani.
ISTINA: Iako vam muzičko obrazovanje sigurno neće naškoditi, možete bez problema uživati u klasičnoj muzici i ako ne znate šta je mol, a šta dur. Klasična muzika kao i svaka druga muzika je prije svega namijenjena publici (laicima), a ne profesionalnim muzičarima. Ona svoju poruku publici prenosi kroz zvuk, a ne kroz notni zapis. A zvuk i jezik muzike je razumljiv svima.

3. PREDRASUDA: Klasična muzika je ozbiljna i samim tim zamarajuća, ne-zabavna i sl.
ISTINA: Kao i u popularnoj muzici, tako i u klasičnoj postoje različite vrste kompozicija i različiti stilovi. Naravno da će jedan requiem, liturgija ili misa biti ozbiljni. To ipak ne znači da su i dosadni, jer zadržavajući ozbiljnost, oni mogu izraziti veoma raznovrsne muzičke elemente. Druge vrste klasične muzike kao što su violinski koncerti, klavirski koncerti, končerto groso, simfonija, opera, opereta i sl. nemaju toliko ozbiljnu tematiku i samim tim kompozitorima je data mnogo veća sloboda pri stvaranju. I oni zadržavaju ozbiljnost, ali se pod tim više podrazumijeva dostojanstvenost, kakvu bi trebala da ima svaka iskrena muzika. Tako je i Bob Dylan bio vrlo ozbiljan i mnogi metal bendovi su takođe ozbiljni. Ozbiljno je suprotno od nezrelo i blesavo, a nije suprotno od zabavno. Uostalom najbolja zabava je ozbiljna zabava. Uz sve ovo moram napomenuti da u klasičnom repertoaru postoji i veliki broj kompozicija izuzetno veselog, opuštajućeg i oraspoložavajućeg karaktera i njihovo slušanje nikome ne bi trebalo biti naporno.

4. PREDRASUDA: Klasična muzika je muzika prošlosti.
ISTINA: Iako je većina kompozicija koje spadaju u repertoar izvođača klasične muzike komponovana u periodu od 1650 - 1950 i dan danas postoji jako veliki broj kompozitora koji komponuju klasične kompozicije, samo što oni još nisu stekli slavu svojih prethodnika. Razlog za to je ne samo njihova nedovoljna afirmisanost nego i činjenica da mladi uglavnom ignorišu klasičnu muziku kao da ona uopšte ne postoji i gube se u stotinama žanrova i podžanrova popularne muzike.

Kada na pomen imena Sergej ne pomisliš na poglede u tami već na kerušu.