Diplomirani kurac
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda?
-Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam!
-Heh. Imate li neki hobi možda?
-Da. Pišem pripovetke i crtice.
-Uuu. Baš lepo.
-I pravim lampe od papira!
-Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni?
-Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako.
-Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M?
-U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe?
-Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate!
-Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t
-Sledeći!
-Чьто?
Kiselo grožđe
Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe!
Korisna stvar.
E slušaj, razmišljala sam onako nešto uopšte i shvatila. Ja možda i nisam uspešna, ono, uspešna po merilima... Ma ko uopšte i određuje ta merila? Dobro, to je drugo. Znači, možda nisam uspešna, ali bar imam integritet. Pa da. Kad bolje pogledaš jesu li i te pare uspeh? Nisu. Evo ja na primer već mesec dana gledam onu crnu haljinu u onoj pozerajskoj radnji. Lepa je, a ja, ti znaš, cenim lepe stvari. Al’ je brate skupa! Nemam te pare. A i da imam i da na primer odem da je kupim-opet ne bih. Neću. Da dam toliki novac onoj izdepiliranoj pederčini ne bi li napravio još petnaest kuća u kojima će laditi dupe, dok mu te prnje šije maleni osmogodišnjak i z Bangladeša, koji posle deset sati rada ode svojoj trošnoj kući sa pola dolara u malenoj ruci i tužan kaže svojoj staroj majci: „Mama nisam gladan“, a jeste jebote. Ne ide. A šta kao neće me na kraju pojesti crvi ko i one bez haljine? Druga stvar, ja u ono verovatno i ne mogu da stanem. Za koga ga uopšte šiju? Za grisine? A gde su obline, pa pravo žensko, pa Rembrant pa Pramajka iz Lepenskog Vira. Gde? Ne, ne, ne potpadam pod uticaje. Biram da budem krupna i srećna. A i nekako sam više za ulaganje u duhovno, u obrazovanje, to je moj izbor. Dobro nije mi ni na tom planu baš sve sjajno, nije kao da sad imam sve desetke, ali jebeš ga, ko da i to nešto znači. Ja i ne studiram zbog aplauza. Pa evo ti pogledaj Kiša, čovek diplomirao sa prosekom osam i nešto, to znači da se našlo bar nekoliko gmazina koji su Kišu dali neke šlj ocene. Iz književnosti! Danilu? Alo bre! Sa druge strane pogledaj debelu Marijanu ima sve desetke i bere lovorike, ali džaba joj sve kad je debil. Pa reci je l’ bi pre bio Kiš ili debela Marijana? Ona bre devojka nema nikakav život, muškarca nije videla nikad... A gledaj Kiša. Dobro, 'ajde sad, možda nije adekvatno poređenje, a i ja uopšte i ne pišem, i doduše ni mene ne jebu nešto toliko, ali onako kad bolje pogledaš...