Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe!
Korisna stvar.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Prvo-Smisao, inspiracija i autor onih pornićarskih slika u „Blicu“
Drugo-Smisao, smisao i smisao pesme „Naslednica“ gospođe Lepe Lukić
Treće-Žarko Obradović kao ministar prosvete (Zašto zaboga?!)