Program na kojem 90% vremena koje utrošimo na njemu provodimo uz proveravanje mikrofona,slušalica ili zvučnika uz rečenicu "Jel me čuješ sad?!"
Žile: Mile,jel me čuješ?
Mile: Ne čujem te,podesi taj mikrofon!
Žile: Evo,a sad?
Mile: Jok.
Posle pola sata nameštanja i čeprkanja po kablovima:
Žile: Haloo?
Mile: Eee čujem te,šta ima?
Žile: Evo ništa,aj moram da palim sad,čujemo se!
Najviši stepen prozivanja pred familijom od strane ćaleta.
Ide postepeno,sve dok ne dođe do gore pomenute rečenice.
Lik 1: Jeli,kako ide Mikici?
Ćale: Ma eno gura nekako,ništa specijalno.
Lik 2: A reci mi kako Mikici u školi?
Ćale: Naređao loše ocene,trudim se oko njega koliko mogu,valjda će se snaći.
Lik 3: Nego,šta planira Mikica da radi ?
Ćale (Vikne tako da svi gosti čuju): Vidi kume da ti ja kažem nešto,nema od njega ništa!
Pojava koja znači neorganizovanost, totalni haos, apokalipsu. Dovoljno je i 15 cm snega da haos počne. Škole se zatvaraju, autobusa nema, ljudi padaju i lome se po neočišćenim putevima i trotoarima. Dok sav taj haos traje, nadležni se svađaju ko je odgovoran za stanje u državi, ali i obećavaju i ponavljaju kao papagaji da će sledeći sneg dočekati spremno. Naravno, čim sledeći sneg padne, ponovo vanredno stanje, prepirke, sve dok građani ne izađu na ulice sa lopatama.
Situacija kada svaki član neke porodice baš u tom trenutku nešto "važno" radi i ne može da se javi na telefon. Dok telefon zvoni, traje rasprava, kada se neko konačno nakane da se javi, telefon prekine da zvoni.
Zvoni telefon:
Ćale: Sine, zvoni telefon!
Sin: Ne mogu da se javim, učim matematiku, kevo!
Keva: Ne mogu ni ja, jurim pauka po zidu, pobeći će mi, ćero javi se.
Ćerka: Ne mogu ni ja, spavam! Tata, mogao bi i ti ponekad nešto da uradiš, javi se!
Posle 20-og zvonjenja, ćale mrmljajući ustane i krene po telefon, medjutim, poziv je prestao.
Ćale: E bre al su svi nešto nervozni, ovaj nije mogao da sačeka par sekundi da se neko javi, pu!
Pojava koja nas učenike toliko iritira, nasuprot našim roditeljima, koji uživaju u ovakvom vidu mučenja.
(Sedimo za kompjuterom, kad za divno čudo ulazi ćale/keva u sobu)
Roditelj: Alo magarčino jesam li ti sto puta rekao/la da sedneš malo da učiš, a ne da po ceo dan visiš na internetu! (Nastavljaju sa tekstom osmišljenim unapred, sve dok vas ne izlude)
Mi: Dobro više, evo sešću za 5 minuta, samo prestanite da me smarate više...
(Posle 5 minuta, onako već ispizdeli, gasimo kompjuter i sedamo da učimo, sa nadom da će bar u jednom trenutku neko ući u sobu i zateći vas sa knjigom u ruci; Prolaze sati i sati, čujemo škripu poda u susednoj sobi, osećamo da nas prisluškuju, ali ne ulaze...Više nam je dosta, bacamo knjigu, uključujemo komp, a oni onako radosni što čuju kućište kako radi, upadaju u sobu i opet vas zatiču za kompjuterom)
Roditelj: Ja sam ti lepo rekao/la još pre 2 sata da sedneš da učiš, i ti kao saću, a gle, ti na kompjuteru. Za vikend nema izlazaka!
Mi: (Svašta bi im rekli u tom trenutku, ali nemožemo, opet sedamo da učimo i tako dok sledeći put opet ne poludimo, i tako do beskraja...)
Slika iz perspektive Japanca.
Rečenica koju izgovaraju naši roditelji kada pokušavaju da nas odvuku da učimo. Naravno, mi smo svesni da oni ne bi doktorirali pod tim "uslovima", i da bi isto kao i mi danas po ceo dan blejali napolju sa ortacima, ne pipnuvši knjigu.
Ćale: Ajde da učiš, pašćeš godinu čoveče!
Sin: Pusti me bre, mrzi me, idem napolje da blejim.
Ćale: Vidi šta sve imaš, soba ti je ušuškana, dobro osvetljenje, imaš kompjuter i internet za sve što ti treba, a ja kad sam bio ko ti učio sam pod svećom.. Eh da sam ja imao takve uslove, doktorirao bih!
Rečenica kojom se najčešće završava rasprava u basketu oko toga ko je zadnji pipnuo loptu.
Mile i Pera u duelu, ne zna se ko je zadnji pipnuo loptu.
Tim A: Alo alo naša lopta, Pera je zadnji igrao!
Tim B: Daj ne serite Mile je udario zadnji, Mile priznaj!
Mile: Ne kenjajte nisam ja, naša je lopta!!
Pera: Jedi govna znaš, i ne laži, naša je lopta!!
Kad je situacija već na ivici da preraste u tuču, uključi se jedan igrač i kaže:
"Daj bre da šutiramo za loptu, tako je najpoštenije!"
Svi u glas: Da, da tako je najbolje!!
Mesto lažne nade. Krenemo u kladžu ispunjeni optimizmom da je danas "taj dan", već vidimo sebe kako prebrojavamo pare, razmišljamo šta ćemo sa njima da uradimo, kad eto, posle dan dva, tuga, nemoć, ljutnja, ali čim izađe nova lista opet pohrlimo tamo. Radnja se neprestano ponavlja.
1) Odlazak u kladionicu
Tip A: Jao matori, znaš kakav ću tiket da odigram, znači havarija. Ima da mi prođe laganica, samo još razmišljam šta ću sa kintom da uradim.
Tip B: Čekaj bre malo, prvo skoči pa reci hop! Vidiš da danas mafija vlada fudbalom, nikad se ne zna...
Tip A: Zajebi mafiju, Čelzi mi prolazi iz keca u kec garant!
2) Praćenje utakmica
Tip A: Matori, prošle mi 4 tekme, evo još Čelzi da naguzi ove šabane, da padne iz keca u kec, biće veselo. Već znam šta ću sa parama!
Tip B: Ne znam, ovaj Čelzi i ne napada nešto, a i evo šanse za Sanderlend..Au brate 0:1
Tip A: Au u kurac.. Ma opušteno, Lampard i družina će ih karati do poluvremena...
3) Posle pucanja tiketa
Tip A: A u pičku lepu materinu, ovaj Čelzi nije ni za FK Donje Rudište, jebo ih Abramovič u dupe englesko. Pa ne znaju loptu da šutnu, jebo ih otac koji ih napravi!!
Tip B: E brate, ja sam ti lepo rekao, prvo skoči pa reci hop, znao sam ja, kladionica je mesto lažnih nada..
Tip A: E nemoj me i ti jebati sad, bilo pa prošlo, evo idu utorak i sreda, saće Liga Šampiona, ima da omastim brke samo tako...Videćeš..
Putevi u očajnom stanju, svetla retko gde ima, rupe na svakom koraku, linije se jedva vide, ali to nije problem da se malo profura sa novom mečkom.
Jedini period kada može koliko toliko da se udiše svež vazduh.
Oronuli i nedefinisani objekti. Osim par stadiona koji se kolko tolko drže, ostali su na nivou stadiona od pre 100 godina.
Tipičan srpski stadion:
1) Teren: Izrovana trava, koja više liči na neku obradivu površinu.
2) Tribine: Stolice koje se koriste nekoliko desetina godina, polomljene, ispišane, raste korov iz njih...
3) Reflektori: Pojam koji je naučna fantastika.