Odlazak u neku skupu radnju.

Omiljena rečenica pojedinih profesora širom nekadašnje države. Nepisano je pravilo da skoro svako od nas pamti po nekog profesora iz osnovne ili srednje škole koji je izgovarao ovu rečenicu i gotovo uvijek je bio omražen. Veličanje Boga,uzdizanje vlastitog znanja do polubožanskog statusa i uvjeravanje učenika da njihov trud i bubanje ne vrijedi više od trice,daje čist primjer autonomije u našim školama. Ovakvi profesori su bili strah i trepet (gotovo uvijek) i ostali upamćeni samo na osnovu toga iako danas vidimo da je to jako smiješno.

Кад на ЕТФ-у нестане струје те настава не може бити одржана јер немају агрегат, а факултет архитектуре и даље нема своју зграду.