Vlahala
Митско место загробног живота влашке националне мањине.
Огромна кула чији улаз чувају два гипсана лава која је специјално превезао Грга транспорт из Беча. Раскошна и пуна луксузног намештаја са кованим гвожђем на балконима и великом подземном гаражом попуњеном немачким аутомобилима. Са звучника распоређеним широм куле бије Радио Морава, наравно само са влашким хитовима типа онај "Љуљу љуљу љуљу љуј" који је стандардно на топ листи најпопуларнијих нумера.
У Влахалу не може свако ући. За почетак мораш двајес година да живиш у држави где је један од званичних језика немачки. Као друго, нећеш јебати Румунку на версаће постељинама у одајама Влахале ако за живота ниси изградио бар три спрата високу кућу у родном крају и ако ниси имао бар четири различите животињске врсте на огради. И треће, најважније, мораш да изгинеш да би зарадио место међ бесмртним влашким гастосима. Као и они брадати Швеђани са својом лошом копијом. То најлакше постижеш ако уморан возиш петнаест сати из Хамбурга па се закуцаш у камион који ти долази из супротног смера, тако успевши да се нађеш у дневном извештају Наде Мацуре.
Наравно, подразумева се да умеш да бараташ црним мађијама и да си бар двојицу комшија зајебо потуривши им неки зачарани артифакт у авлију.
Дивно место.
-Добро нам дош'о. Да чујем.
-'Вако, швајцарско држављанство од '87-е, два мерцедеса и ауди, две куће и нови ајфон. Скончао живот сударивши се са аутом пуним Турака на аутопуту.
-Турака? Алал вера. Ево кључ од собе и са срећом, сад шаљемо смс за честитку на Морави.