Telefonsko pozivanje Beograda
Ноћна мора сваког шефа, директора или таквог неког главног курца експозитуре из унутрашности.
Пошто је, јелте, већина седишта фирми у БГ-у, телефонски позив ка сржи компаније улива страх у кости на само помињање те појаве, јер мисле да су преко пута жице бића са три руке и четири ноге који преко фона могу да те залепе шаком у главу. Ова појава се са шефова преноси и на остале запослене који прекидају везу кад их зове тетка из главног града.
- Рајко, имамо проблем око суме новца.
- Не зови ме Рајко него господине директоре, јебем те блесава. Шта је било?
- Нешто није добро, и минусу смо 465 динара. Не можемо наћи грешку. Мислим да требате позвати Београд.
- Ауфф :откопчава горње дугме кошуље и зноји се по челу:
...
- Ало, ало, јел то Београд?
- Јок, ја сам Мара, овде кувам кафу, али секретарица оде негде па каже да се јављам док се не врати.
- Добро, зовете се Мара, али из Београда?
- Не, не, ћаћа ми је дошао са Косова, а матер из Лике, ко зна где су се спанђали, ваљда преко неких заједничких пријатеља.
- Не питам вас то, него да ли сте сад у Београду у главној експозитури наше банке?
- Ма јесам, али путујем сваки дан. Некад аутобусом, а некад ме и муж вози, скупо гориво вражију им матер америчку, шта смо им ми криви. Једва чекам да се Шешeљ врати, биће револуција!
- О јебем ти матер и теби и мужу и ћаћи и Београду, јебене будале наркоманске. Мрш у курац, јебите се манекени!