Ненад Милосављевић. Матори хипик, бивши СПС-овац, човек који је сањао стару љубав, помогао православљу да дође са југа, и помогао обнови више, исто тако православних манастира, од великог Матеје Кежмана. Воли да гледа женске неким другим очима, онако како не треба, а прича се да је њему заспала Војводина, иако је је из Ниша.

Оно о чему се мање прича је то да је Неша прљави матори педофил. Добро, не баш ранга Жике Тодоровића, он већ натачиње бебе, ал сигурно је за два круга оставио Дамблдора и Ацу Поштара. Срео је тако на својим путовањима крајем двадесетог столећа неко девојче које дрско имаде година колико Котор векова. Наиме, водећи се чињеницом да се Котор под тим називом помиње тек од епохе Немањића, Неши је прстима шапутало и уснама га миловало дете од неких осам година, а за то се мардеља, за то се мардеља чак и у Јапану.

Riba koja se kreše sa matorim likom dok je mlada, da bi posle mogla da se kreše sa mladim kada bude stara.

Kao što su pravi karipski pirati imali svoje zlatno doba krajem XVII veka, tako su i srpski pirati imali zlatno doba krajem XX, u periodu poznatom i kao „ispred SKC-a".

I dok „zlatno“ u dobu Crnobradog potiče od silnog blaga zveknutog od mučenih Inka i Acteka, za SKC je zlatna bila boja diskova koji su se u stotinama hiljada rojili po kutijama i štandovima od raskrsnice do ulaza u parkić. Kao jedini razuman izbor za sve Beograđane željne muzike tokom buđavih devedesetih, te stoga prećutno tolerisan od strane snaga reda i mira, SKC je u doba pre neta i MPtrojki bio naizgled nepresušan izvor svakolikih žanrova i tipova izvođača, od Džeja pa do Napalm Deatha.

U delovanju ove beogradske Tortuge jasno se mogu izdvojiti dva perioda: prvi, duži, kada friteze za diskove nije mogao da ima baš svaki mulac pa su dominirali uvozni pirati, pre svega „bugari“, a onda sve masovnije i „kinezi“; i drugi, koji se protegao i u XXI vek, kada je zahvaljujući ranom netu počelo da se pojavljuje sve više domaće „produkcije“.

Ipak, kao pravo zlatno doba uvek će ostati upamćene one rane godine, kada su Bugari kapirali engleski otprilike koliko i Kinezi, što je rezultiralo u hilerijas misspelinzima izvođača, naziva albuma i pesama na omotima ili na samim diskovima. Tako je tada sluđeni ljubitelj muzike ispred SKC-a mogao da nađe neprocenjiva kolekcionarska blaga kao što su:

PEABL JAM, „Ten“ – kapiram da je to zbog šaka koje na omotu delimično zaklanjaju R u PEARL, ali je objektivno i zato što Kineze toliko savršeno zabole kurac za ta naša slova, pa ima ih samo tridesetak, normalno da sva liče jedno na drugo.

Guys N Roses – a plus je na „Use Your Illusion II“ jedna od pesama bila „You Could be Nine“. E, mogla si, al nisi...

Eric Clayton - ne znam šta im je toliko zapinjalo s tim Y, ali jebiga, Kinezi. A zipa ovo – „Sayla“!

Bad Religion – „Suffer“ je u ingenioznoj dekonstrukciji bugarske škole postao „Supper“. A jebiga, nije da nije tačno: Masses of humanity have always had to SUPPER!

ON X, prvi album jebemliga kako se zvao – ovome se mora priznati određena aura kuloće, mada nikada nisam kapirao da li je ovo bio prost propust jednog slova ili nešto drugo, u svakom slučaju rezultat je prilikom čitanja isti kao pravi naziv grupe Onyx.

Soundgarden: „SUPERНИКИОМИ“ – ahahaha UNKNOWN piše naopako ahahaha NIKIOMI uhuhu nije mi dobro аrghahaha zovite hitnu

ШИКIN PARK – opet zbun sirotog pirata pred ortografskom pošalicom dizajnera omota, ali za ove mi je uvek bilo krivo što se ne zovu tako. Šikin Park! Nekako je ono, boli nas kurac, mi smo Šikin Park, možda smo Koreanac, možda smo narodnjaci, možda novi projekat Trenta Reznora.

Suprotno od deja vu-a. Osećaj da nikad nisi bio na mestu na kom se nalaziš u tom trenutku.