Potonji komparativ od “jak”.

Šatro.

Muslimani, pripadnici muhamedinske vere. Naziv nastao prostom korelacijom sa vrlo zastupljenom bojom odora pustinjske varijante pripadnika ove veroispovesti.

Isprva tek još jedna u paleti boja, izuzetno zastupljena što u arhitekturi što u umetnosti starog sveta, naposletku je traumatskim mehanizmom upregnuta u tesnu vezu sa brutalnom orijentalnom konfesijom; u podrobnijoj analizi simvoličke literature nailazi se samo na ovakve primere:

*Belo* - Islam. Nema dileme.

*Bela kuga* - postepena demografska zamena evropsko-hrišćanskog življa doseljenicima iz orijentalno-islamskih predela; svojevrsno demografsko odumiranje.

*Četiri bele smrti* - brašno, šećer, so i mast (ulje); u sadejstvu čine baklavu, tursku poslasticu, osmanskom vojnom silom proguranu u evropski gastronomski milje

*Beli anđeo* - odnosi se na detalj sa nadaleko čuvene freske "Mironosice na grobu Hristovom", a prema kontroverznoj teoriji, predstavlja čistotu duše konvertita koji se silom prilika ogrnuo prorokovim plaštom (preveo u Islam), no ostao u "duši i serdcu čist, najpre Srbin i ponajpre krstjan". Izraz "beli anđeli" se otud odomaćio kao kolektivan naziv, odmila nadenut, pripadnicima bošnjačkog entiteta u BiH.

*Bijelo polje* - lokalitet u Crnoj Gori. Naziv datira iz vremena prve kosovske bitke (1389.) kada je srpski velmoža Branković, podozrevajući poraz, u sred bitke napustio vojnu, te je čak do ovog mesta od Turaka bežao. Stignuvši, sa glavninom svojih snaga se razišao a svoje bele barjake je na tlo bacio kako ga ne bi ko prepoznao. Odatle seže etimologija malog crnogorskog gradića i prilično snažna heraldička asocijacija bele boje sa Islamom, to jest konkretno islamskom pobedom, iliti hrišćanskim, a naročito srpskim, slomom.
(...)

Vrlo obdarena država, koja je uspešno savladala gag-refleks svojeg građanstva.

Nešto što se događa vrlo često, maltene stalno.

Najniža merna jedinica nemerljivih parametara ljudske interakcije.

Ljudi se lože, zalažu, polažu, a sila treba gorivo, zna se da bez termičke dinamike nema ni pogona.

Nužni aksesoar, kolekcija severna-tribina-južni-vetar, kojim mahom urbane batice pokrivaju guzicu, da ne proviri praziluče i ne nazebe piče.

Nipošto ne mešati sa svrsishodnom odećom poput čru prsluka, fajerke, pa dozvolićemo i šuškavca. Prsluče je pre svega nakit, tozlana kajla za siročad krokodila koje je pojela inflacija, ostavljena u amanet svim tim gušterima što su imali nesreću da izmile tek nakon što se mala bara uveliko isušila.

Osta samo Lacoste.

Uspomena na čoveka.

Hodajuća senka, plitki obris nečega što je vremenima drevnim pretendovalo na ljudskost. Naime, reč je o narodu bezdomnom, kojeg su talasi migracija besomučno potapali dok mu se duša nije utopila. Potucaše se tako od nemila do nedraga, neshvatajući da se ne može domu nazad pobeći.

Tragova im ima po Evropi svuda ali nikad previše, tek toliko da se zna da ih je bilo. Pogodilo se tako da ih je svako iole toplokrvno pleme poharalo, pregazilo i pripojilo.

Poetska pravda, jer nemaše izgleda ni muda, ni pameti, što su u aktu krajnjeg cinizma Rimljani prepoznali i sačuvali u vidu nekolicine retardiranih imena za gradove i toponime. Singidunum! Čisto da se zna sa kakvim su nubinama imali posla.

Tikva bez korena, tikva bez semena. Kelt.

Skotrlja mu se,
Vugla sasvim nebitna.
Vriska laloška.

Zakmeča žamor:
Himmlische, dein Heiligtum!
Najzad odluka…

Seča linkova.
Arigato, profe bato,
Više ne pušiš?

- Apstinencija.
Sajonara, mejmuni!
Čitajte knjige.

Lokalni siledžija koji lupa zauške klincima na betonskom terenu i kad ga neki ritne malo, duzme da se odbrani ovaj otme loptu, polomi goliće, ode kući po zolju i pobije mu celu fameliju.

Ukratko, mandov bez mere i nijanse, vičan eskalaciji i tragično neupućen u drevne zen motive tipa: malo daješ šalu - malo primaš šalu.

Formalno priznanje izvršenog muželožništva u manastirsko-klerikalnim kružocima.

Ozbiljan prestup, stoga ako nije krivo more, onda sve je to od lošeg vina.

Godina neka tipa 2006-ta, bilo koja iz tog reda godina ocvale tranzicije: jun mesec, skončala je i ta školska godina u tvojoj školici musavoj od čipikaoa i prosute frutele, male kompaktne i žute kao sunce nad Sutomorem za koje si spremao džeparac prkoseći iskušenju albuma Mančester junajteda, onog u kom su Vidića skrajnuli na zadnju stranicu sa O’ Šeom i pomoćnim osobljem stadiona, jebem li im proju…

Kad ono prc. Tvoji su već cepnuli broj sa bandere - Škola stranih jezika “BOŽIDAR ADŽIJA” i investirali u budućnost u brižnom naletu grčenja i ćamanja, da ne budeš ništak i nitkov sutra, da budeš kozmopolita, da se edukuješ, obrazuješ zaradiš i onda nek ti dupe vidi puta koliko ti srce ište. Šatro.

Sutra si postao/la/lo samovlasno lice, *sui iuris* građanin, domaćin, hipster ili derpe, i možda svojom voljom i svojim džepom juriš kojekude kurseve jave i cececea, ali ta žega, taj hlorin gas buđavih zidova proizvoljne prostorije u Železniku, do kog si se klackao tričetvrt sata radi TEČAJA (ne kursa), će ti ostati urezbareni u pamet.

Zato je, uostalom, ovaj termin prognan iz upotrebe.

Sporo voziti, vozić voditi. Svesti brzinu kretanja vozila do praga iza kog se ženski članovi porodice izlažu seksualnim ambicijama svih pratećih vagona.

U praksi, sitno je svako kretanje brzinom ispod minimum 110% trenutnog ograničenja. Što su kola bešnja, to je prag viši, jer mora biti da ako imaš za mečku, imaš i za kaznu - pička ti materina.

Usklik dobrog susjeda.

Oni obojeni. Rasne margine datog okruženja.

S tim što je zavičaj jedna romansa, pa okruženje završi u ručnom prtljagu prosečnog putnika. Ne jebe ga zapravo gde se obreo - on je klasika, stara i zadata vrednost, Tramvaj zvani želja, garežom zamazana tregerica Marlon Branda. Crno na belo.

Ostalo… šareniš, novina, osveženje, nekima i malko strašno.

Предигра.

Izvorno, pojam iz domena porno industrije za pomoćno osoblje pri setu koje služi kao zadnja brana posustajanju glumčeve potencije: ide, ide, ne ide, stane pane, REZ - *dođi dečko, pridrži mu ga malo, tako, ajde, neće ruka da ti otpadne.*

Daljom perverzijom seksa u pravcu opštenja sa zdravim mozgom, flaferi se nađoše podno mikrofona svih javnih performera. Kako kadar osvaja sve šira prostranstva mnjenja i zbivanja, shodno su se i frontovi za odbranu časti jebača umnožili i usložili.

Tamna strana meseca.

Prvi kanal je vrh ledenog brega, kolotok svakodnevice uz slađu kafu zapržen, kompromis pristojno serviran, sledored standardizovan, triput meri, od devet do pet, jednom seče i to uglavnom uveče - brižljivo probranim, ugodno prosečnim igranim sadržajem. Umirujuć zaključak da car, ipak, nije go. Skromno i sa ukusom.
Depresija.

Drugi je zlo i opako, modus koji neprestano kovitla u podsvesti televizora ponedeljkom ujutru dok je sam kod kuće i nema nikoga blizu. Na peščanom dnu praćakaju se takmičari svetskog prvenstva u veslanju, cvetak vila, mošti predaka, reprize trezora, Pandorina muzička kutija, kastanjete anžujskih princeza. Kajron veli, jeste li znali? Na dva sata jugoistočno od Pirota, naša je granica sa Vizantijom.
A uveče, kad zaspiš uz TV, on baritonom prošapće: mmmmmmmm…
Manija.

Priroda ne bira ni mesto ni vreme, sve njoj ionako prinadleži. Ne jebe ljudske premere, nazore i zakone, pa nema ni vajde grcati za kontrolom i razumom.

Jer mačke se pale kad otopli, a ne kad okreneš list u kalendaru.

Dakle, opusti se, rodiće malina, pašće sneg, stiže tetka iz Crvenke. Džaba listaš vozne redove, doći će kad dodje. Ako dodje. Viša sila boga ne moli, bato. Zato je na koncu i svejedno, iznenadiće putare, svaki put. A putar je ipak samo čovek, rab, mali, glup, grešan i nesposoban da predvidi i najizvesnije.

Vrednosni koren zasnivanja domaćinluka nad tlom, stvarima i pojavama od Vardara do Triglava. Matrica po kojoj duh ovog naroda cupka plotom. Ujedno i prva bukva narodnih mudrosti na kojim su se Perica, Ivica i Mujica učili krasnopisu.

Kilavi engleski turista će podne provesti kraj bazena na sto metara od španskog mora, i biće do sumraka naliveni mamlaz, uglavnom jer je okot incestodulnih goveda, ali delom i jer mu stoji negde u zatiljku da “Britanija gazduje talasima”, pa ga živo pecka da bude učtiv gost.

Nemac i kada zapišan od kapucinera sere iza stejdža po tudje zemlje travi zna da je “Bog s njima”.

Balkanski princip se možda ne odlikuje vrlom elokvencijom latinskih cara, no princip je isti. Zašto to? tuda? tako? S kojim pravom? Našli pa zašli.

Veni, Vidi, Viki - al’ Miljković.

Kraj igrice. Uhvatili ste Hrvata.