Živeo je sa početka dvadesetog veka na prostorima bivše Jugoslavije, počeo da izumire oko sedamdesetih godina, a danas se pokoji primerak, već ostareo može prepoznati u vidu visprenog i živahnog čiče, koji i pored toga što dobrano gazi svoju sedmu deceniju života, se otvoreno vašoj devojci/ženi smeška u svakoj situaciji dostupnoj mu, dok mu oči sjaje kao žar ispod seoskog kazana u septembarskoj noći... On nikada nije mogao pobeći od svoje krvi, od svoje prirode, iako ga je to ne malo puta skoro koštalo glave.

U naponu snage, kada je bio mlad, on je bio visok, tanak, ne mrcina od čoveka kao preldžija. Crne kose i očiju kao gar, uredno potšišane brčiče je imao i dobro prepoznatljiv kez sa zlatnim zubom dvojkom na koji su seljančice vlažile silovito, kao oblaci kumulonimbusi kada selo ošinu letnjim pljuskovima. Većinom je nosio crne lakirane cipele, crni kaiš, crni kaputić, i nakrivljeno šeširče ispod kojeg bi šmekao jedre guzove seljančica, vruće poput krofnica kad se seljanke zajapure tokom kopanja kukuruza. Imao je crni bicikl marke Rog, sa ogromnim kormanom širokim kao krila albatrosa, i staru violinu koju bi potezao kad sukne par rakijica na prelu, uz čije bi strastvene melodije seljančice zaigrale u kolu, dok im se dojke treskaju poput zrelih plodova breskvi na povetarcu. Seoski jebač nije nosio harmoniku, to nije bio njegov instrument - jerbo kad bi ga uhvatili u švaleranciji, violinu bi gurao pod mišku i hitrim korakom preskakao tarabe, već mnogo puta uigranim, dobro uvežbanim manevrima. Retko kada je imao stalni posao, njegova krv je vrela, ključa pri pomisli na jedra međunožja seljančica, a um dovoljno britak da shvati ironiju života, od koga je uzimao najbolje, a ništa mu davao. Uz tvrd komadić proje, kad bi se u sitne sate vraćao sa prela, nakon sobaljivanja gazda Mitrove žene u senjak, bio je najrećniji čovek na svetu.

On je dobro poznavao ironiju života, i znao da uživa u trenutku. Na kraju svi mi mandrknemo, a ono što je najlepše što nam se može desiti momenat kad se nalazimo u žaru strasti, klinču sa lepuškastom sočnom seljančicom. A život kao život, ostaje nam nedokučiv i prolazan ma kakve goleme škole završtili, i ma kakvo materijalno bogatsvo stekli...

Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.

Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...

Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.

Situacija koja se događa jednom u životu i to samo pravo odgojenim muškarcima. Naime, svaki normalan otac koji vodi računa da mu sin, nosilac prezimena, produžitelj loze, stekne na pravi način prvo seksualno iskustvo sa ženom, to neće prepustiti slučaju. Svaki pravi otac zna da će to iskustvo uticati na seksualni život sina, oblikovati ga kao jebača. Jer, mlad čovek u današnje vreme vrlo lako zastrani, i nedao bog jednog dana se pretvori u onog lika koji sedi u papučama sa likom Miki Mausa, dok u pozadini sluša Celin Dion, i tiho jeca dok u Opra šou gleda scenu porodične drame između Majkla i njegovog partnera Breta, koji imaju problem jer se Bret oseća povređeno što mu Majkl ne posvećuje dovoljno vremena te ne ide sa njim na salsu...

I zato pravi otac, domaćin, glava porodice, kad dođe vreme stupa u akciju. Žena donosi domaću rakiju, deset godina staru, prepečenicu žutu kao dukat. Zapoveda sinu da sedne. Seda sin, koji je još mlad i ne shvata ozbiljnost situacije. Otac vadi kesu na sto: tu su nova bela potkošulja, tri pakovanja turskih sapuna od 100 dinara, crni kaiš, crne cipele, zelena Malicija i Pino Silvestre brion. Ne štedi se - sin jedinac, rumena delija sa šakama velikim poput plećke od praseta, očeva dika, ide po prvi put da jebe, mora se urediti kao pravi preldžija. Noć pada, vreme je za polazak. Sedaju u Opel Askonu, boje više trula nego višnja, i kreću. Mater posipa za njima kofu vode, suza u oku se nazire dok joj se uzdah otima iz grudi uz pomisao "Sin će mi postati jebač..."

Askona stiže pred Stojinu birtiju, seosku kafanu Monako. Ispred parkiran traktor Ferguson, plavi Golf dvojka, i bicikl naslonjen za zid birtije. Ulaze. Na šanku tri Moldavke, polovnjače od dobrih tridesetak godina obučene u tigrasto, sa helankama i šljaštećim štiklama. Otac teškim korakom odlazi do Stoje, vlasnice birtije, polovnjače, seoske konobarice. Ozbiljnim tonom dogovara posao, vadi iz novčanika 70 evra, teško zarađenih na građevini o Ilindanskoj žezi, ali nije mu žao. Sin ide da jebe. Moldavka prilazi mladom preldžiji, sa osmehom iskusne žene koja je upoznala ironiju života, hvata ga za ruku i odvodi na sprat gore. Mladom momku srce kuca kao u zajapurenog vola dok slobodan trči ulicama Pamplone, jer shvata... Jebaće!

Otac sedi za šankom, posmatra. Dok drhtavom rukom primiče rakijicu, krišom briše suzu radosnicu koja mu teče niz naborani obraz. Ponosan je, u glavi mu misao zlatnim slovima vezena - "Sin će postati jebač!"

Dušan Kecman, mitološko biće i istovremeno košarkaš Partizana nadnaravnih sposobnosti. 2010. u finalu Jadranske lige trojkom 0.6 sekunda pre kraja pobedio Cibonu koja se od tog poraza nikad nije u potpunosti oporavila. Dve godine nakon pomenute trojke Cibona je još uvek u stečaju i nasledile su ju sumnjive ekipe kao što su Cedevita, Franck kafa i Dona sokovi. Televizijske kamere zabeležile su košarkaše Cibone koji su te sudbonosone 2010. sekundima pre sudbonosne trojke razmenjivali brojeve mobilnih sa zagrebačkom publikom i plesali hrvatsku verziju Užičkog kola. Majkl Džordan navodno je razmišljao da se vrati u košarku na dan kad je Kecman pogodio tu trojku jer je shvatio da nakon ovoga izgleda kao košarkaški mediokritet. U gradovima i selima širom ex Jugoslavije pića se toče u 0.6 čašama u njegovu čast, "kelner, daj mi jednog Kecmana". Dan danas u nemogućim situacijama narod priziva njegovo ime. Kad god je nešto nemoguće Kecman se pojavljuje i u zadnjem sekundu rešava stvar, kao neka božanska sila. Kecman ima 2 ruke, 2 noge i 2 glave kao svi muškarci ali ima refleks koji mu omogućava da u najkraćem momentu najbrže reaguje, on je moderni Čarls Bronson, on je srpski Marlboro man, on je čovek odluke i najpoželjniji zet, on je moderni Švarceneger na koncertu Gans n Rozisa, on je deo slovenske mitologije, on je Dušan Kecman.