Sufiks Jutjub videoa njanjavih pesama koji čine plejliste badovinačkih učenica srednje trgovačke, odeljenje II-2, kćerki penzionisanih potporučnika armije SFRJ i prodavačica u radnji "Braco i sinovi". Pošto nije samo dovoljno imati naslov pesme i sadržaj iste da slušalac sam proceni da li je pesma kvlt ili ispljuv nekog Željka, treba i dokačiti neukusno nametljiv dopis.

Muzički bosanski lonac anadolskih ritmova, primesa kazumbe i načovidalovskog silovanja autotjuna. Nadsve lirski tanana muzika u spotu gde senzibilni baja sa nagruvanom sisom u bodi maji, blistavim zubnim navlakama i V-izrez slim-fit majicom, baršunasto hrapavim glasom testeriše srca vinjakom opijenih ljančesterki u Puma trendžama, koje, dok otvaraju drugu kutiju Jorka, padaju u trans sećajući se izgubljene bivše ljubavi, Cicana, semberskog apsolventa DIF-a u Novom Sadu godina osma.

Oh, predivne li numere muzičke.

Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.

U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, *kako se treba*: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, *kako se mora*: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.

Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.

Poslednja karta za pokušaj izvlačenja situacije muškarca uhvaćenog da zvera naokolo u guzliće i dojkice.

Fora u startu osuđena na propast, ali kad gineš već pred streljačkim vodom komandovanim ljutitom ženom, bar gini sa stilom, skini povez sa očiju, stavi cigar u usta i nasmej se. Znaš i sam da tu pomilovanja nema.

*Show must go on*, reče rahmetli Fredika Merkjuri, *show must go on*...

Klot automobil, kakav i treba da bude. Karoserija, volan, točkovi, motor, transmisija i puki minimalizam elektrike. I to je to. Retrovizori su poželjni, mada ne i obavezni, radio već spada pod luksuzne dodatke. Mehanika po pravilu predimenzinisana sa faktorom dva i po, čoveče, napravljeno da traje, tako se nekad radilo. Što manje delova, to manje ima da se pokvari. Volan u ruke, noga na gas, kamenje pršti, asfalt cvili, šaltaj i piči. Muški osećaj! Sloboda!

Limenka je u zadnje vreme agresivno potisnuta sveprisutnim američko-džastinbiberovsko-jevrejskogej-jebemmujamater-lobijem koji čini sve da učini vozača što pičkastijim, i ljude, kao takve generalno, što kenjkavijim i tupavijim. Laneni sunđerčići za naslanjanje ruku, senzori, aktuatori, držači i podgrevači kafe, masažeri otečenih vena, dirlikatori jaja. A tek "inteligentni" dodaci... Jebogabog, auto nariče, žmiga i neće pa bog da krene sve dok se ne svežeš - alo, dorate, pa ko koga jaše ovde? Sistem za automatsko parkiranje? Ako to nije dokaz da hoće neko da nas napravi retardima, na znam šta je, ja kad vam kažem. Već vidim tok evolucije gde će gomila pregojaznih ljudi da se voza u inteligentnim samoparkirajućim kolicima. Na jednu cevku će da ulazi braon kašasta smeša hrane, minerala, vitamina, na drugu će da izlazi braon smeša govana, automatika će da brine o ostalom. Boli nas kurac, mozak i muda će biti relikt pređašnje faze evolucije.

E, da me povučete za kurac, ko vas jebe! Gargija! Crno-bela slika Džejms Dina sa Reiban cvidžama, pripaljenom cigaretom i teksas jaknom dok stoji naslonjen na Porše ostaje za vijek vijeka pojam butnovništva, asocijacija mladosti i života. Svaki čovek će da umre, ali svako ne živi. Eto moj komša Paja. On sada ima ozbiljne probleme sa prostatom, uklještenje trećeg pršljena i brkatu debelu ženom strina-Milku, koja ga nekad pijanog ispendreči u avliji, a mi se pravimo da to ne znamo. I pored toga, Paja sa svojim Kadetom kockom '81 šesnest puta veći frajer od svakog vozača Smarta ili tako neke činčile od auta. Paja je makar sedamdes'četvrte furao repiće-nazad-glave frizuru, za ispraćaj bratu u JNA u Tristaću trsio lokalnu pevaljku Selmu iz Tuzle. Podigao čovek kintu od neke opklade, uzeo bolovanje u firmi i u Makarsku na more magistralom zapucao na dve nedelje. Takvu slobodu vozač Smarta eventualno mož' da vidi na slikama na Tambleru, gde ima blog "TheRealManLumberjack", a radi drugu smenu kao kasirka u Maksiju, pička mu materina.

Što je najgore, svi komplet postajemo pomalo pičkasti. Proces nije, meščini, reverzibilne prirode.

Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.

Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.

Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. *Papi*. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.

Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.

O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.

Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.

Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.

A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa *...Eh, avaj!*

Alternativni opis druge polovine izreke zna se šta se jebe, a šta se ženi.

Po našim preprodavcima period od nekih dva meseca kad se nemačkoj automobilskoj industriji proizvode automobili.

Teško gujcu pokrenuti, teže nego neku opaku boleštinu preležati, a opet svako nešto hoće, bez mnogo znojenja iste, mnogo i odmah. E, ne'š, kOlega, ne ide to baš tako! U mračnom procepu između tromosti guzice i apetita iste žive nelagoda i strah. Kurva život kad-tad čoveka opiči čamuganskom palijom po čekrli-čelenci, čisto iz kaprica da mu dokaže da baš i nije "najlepše i najpametnije oko mamino, tatin Dejo Savićević, đedov Živojin Mišić (a ne neki od onih črvenih izdajnika šjeme im se zatrlo!), i babin sudija i prešjednik mesne zajednice". Gde je teskoba gorivo, tu su ventil bes i mržnja. A kako lakše se rešiti toga, nego opljuvati na ono što čovek nije, a hteo bi da jeste. Kod Srba je to bar narocki recepat i psihoterapija vascele populacije. Repetiraj šlajmaru k'o da papovkom ciljaš Čampija, zaškilji na ono oko sumnje i prezira da iskalibrišeš snajper i opleti, šta on misli da je tu nešto bolji od tebe! Pu!

Sleng za žemsku koji se koristi u Bosni. Izraz verovatno inspirisan analogijom muvačine sa lovom na jarebice, a i neslučajnom fonetskim sličnošću sa jebica.

Dogma zapadnog kapitalističkog društva gde je čovek prvo mušterija pa tek onda čovek. Izjednačiti slobodu sa srećom, izjednačiti izbor sa mogućnostima, ponuditi mogućnosti, a kad se već nudi to mora, bato, nešto i da košta, pa ne može baš toliki altruizam za džabe... Ali šta je nešto novca za sreću, zar ne, nisi neki sitničar, ili ne dao bog, smarač? Šta će mušterija, slegne mula ramenima, ionako već rinta da bi živeo, živi da bi radio. Pored 16 sati radnog vremena, kredita i lizinga, ko će razmišljati da li je starije kokoš ili jaje, ionako ih dele dve police u Merkatoru. A tu ima ne jedna kokoš, nego 36 vrsta, sa kostima, bez kostiju, veća, manje organska, neorganska, genetski modifikovana, sa obronaka Alpa, volja ti bataci, sa karijem.... A tek jaja, od S, M, L, XL, pa do P veličine, A ekstra, A, B klase, ekološki, štalski, kaveski uzgoj... Provuci platnu karticu, imaš ne jednu, nego sedam komada od četiri banke, i ne razmišljaš mnogo. Natakni sluške smartfona, pusti neku muziku i uživaj. Nešto ludo, opušteno i samo napred, jesi plejer, klaber ili si smarač. Dabome.

Ustavi malo, netemane jedan!

Isto se zoveš kao pokojni deda. Seti se njegove priče... Dedu su oženili njegovi roditelji. Nije bio nešto lep, stidan je bio i pomalo klempav, kao i ti. Pričao ti je krišom da baba ne čuje da ni ona njemu nije bila nešto lepa, ali njegovi i njeni se našli, oboje iz siromašnih porodica, takva odluka pala. Za prvu bračnu noć posudio gaće nemecke proizvodnje od starijeg brata. Na početku su se on i baba gledali popreko, vremenom naučili da se tolerišu. Tolerancija je prerasla u poštovanje, poštovanje u ljubav. Četrdeset pet godina braka, dve kuće izgradili, ogromno imanje stekli, dvoje dece, pet unuka. A ti, ime dedino, u trideset i nekoj, nezaposlen, ti danas u dva ujutru spuštenih gaća stojiš kraj laptopa na jedanaestom tabu youjizza listaš da nađeš dovoljnu dobru žensku da ga izbaciš, jer jebiga šteta je baciti na neku lošu. Ali, da bi naći neku novu, nešto do sada neviđeno, ekstravagantno. Možda neka ektra riba ima na trećem tabu, šteta bi bilo stvarno... Jebote, pa listaš već par sati, štaš, nevoljno nađeš u bukmarku nešto provereno, mrziš sebe zbog jebenog kompromisa, ali pogledaš, pa da na miru možeš da legneš. Sam, u osam kvadrata iznajmljene sobe. Sutra je novi dan, iznajmljeno skupo popeglano odelo na jeftinom kineskom plastičnom ofingeru. Novi dan, četvrti razgovor za posao ovaj mesec. Pardon - invervju. Zadnji put si na intervjuu pao kad si nekom menadžeru na pitanje "Koje su Vaše mane?" rekao "Pa, iskreno, podosta ih imam", a i opet si zaboravio da se smeškaš, blago i poslovno odmereno, kako to tutoriali na netu savetuju. Treba sada leći, biti odmoran i nasmejan na novi razgovor za posao. Kutijica tableta za spavanje kraj kreveta... Doktor je lepo pitao, pružio izbor: Gospodine Kovačeviću, imate ove četiri vrste, koje želite, izbor je Vaš? Smrtna tišina mračne sobe budi usnule demone, nastanjene ispod tepiha šarenih laža. Tu, bato, Bajer tablete od 400 mg ne pomažu mnogo... Bol neki u duši, šta li je, jebem ga.

Kapitalistički marketing se zasniva na maksimizaciji profita pod paradigmom pružanja iluzije slobode. Iluzija slobode povećava očekivanja jer se nudi mnoštvo virtuelnih mogućnosti. Od toliko izbora, majku mu, jedan mora biti savršen. E, vidiš, kada prva kiša sapere tu šarenu fasadu, tu realnost opiči čoveka po čelu. Dilemom koliko je izgubljeno načinjenim, konkretnim izborom razočarenje se oduzme od sreće ponuđene čitavim spektrom mogućnosti, sve u svemu, matematika prvog razreda. Želja za novim mogućnostima povuče ponovo, i jovo nanovo, čovek kao miš vrzino kolo okreće.

Ključ sreće – ne očekuj mnogo i drži se stvari koje su se generacijama održale, jednostavnih principa koje je vreme proverilo. Samo se seti dede, imenjaka, i posuđenih nemeckih gaća.

Lepa mogućnost izbora, a opet mnogo gori paradoks. Jebala vas sloboda koja se meri sa 36 vrsta kokošijeg mesa u Merkatoru! Hoću obične gaće, dvoje farmerke, krevet da mogu zaspati u toplom, kajganu od običnih jaja. Ne treba mi mnogo, ali dovoljno da mogu sa nekim podeliti i konačno moći odahnuti, nasmejati se. Živeti, a ne biti kokoška u kavezu, ma kako šaren i lep bio.

Preći od maksimalno nategnutih živaca do potpunog bola u kurcu, a za to treba malo, negde oko epsilon, delta. Baterflaj efekt ljudske psihologije. Trenutak kada zakon pozitivne korelacije između pritiska na psihu i nerviranja prestaje da važi, i funkcija se strmoglavo skurcopizdi u minus beskonačno. Granična vrednost između razumskog kapaciteta tolerancije i instiktivnog poštovanja prema sebi.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Krenuti nešto reći, imati na vrh jezika, ali ipak zadržati u sebi.

Srpski old skul test ljubavi, definitivan i kapitalan korak dalje u romantičnoj vezi i ozbiljan znak da bi dve familije mogle uskoro da se oprijatelje. Gest junoše koji devojku odvaja od svih drugih šema i kombinacija i stavlja je u centar bar onog što je iole ostalo sveto nama Srbima, a sa njene strane znak istinske zainteresovanosti i hrabrosti - ko bi zbog drugog razloga izdržao snajperisanje izvršnog konzilijuma tetki i ujni, babino nazivanje snajom i štipkanje za obraz, lukava strikova pitanja o lozi prezimena u okviru interne udbaške provere je l' iz dobre kuće i kako stoje s imetkom, i đedovo pitanje jesu njeni onomad bili za Đujića ili za onu črvenu gamad.

Ako prođe test srpske slave, to je već materijal za ženidbu: prvo, jer te familija voli, tvoji su iako su daleko od savršenih, i žele ti sve najbolje, jer, jebiga upremili su rakiju za tu svadbu već iste godine kad si se rodio, a drugo - bogami, to je onda žena mnogo jakih živaca i neviđenog strpljenja kakva čoveku kroz život može biti i ljubavnica, i prijatelj, a bome i jatak.

Izraz za onu rakiju koja prva potekne iz vesele mašine. Ljuta k'o zmija. Tupim udarcem kao macola udara direkt u glavu. Ako ne oslepiš od metanola, demencija i čir ti ne ginu.

Stanje uzjebano krizom nakupljenih godina, često dijagnostikovano kod sredovečnih muškaraca Balkanskog poluostrva. Za razliku od težeg oblika srodnog oboljenja, poznatog kao Mile Kitić sindrom iliti sindrom sredovečnog kul-šmekera, gde se na prvu ističe jašarstvo u cilju prikrivanja staračke kostobolje i upitnog funkcionisanja bobana, Šerif Konjević simptomi se ogledaju u na finjaka prikrivanju teškog rurala kulturica picanenjem prosede kosice, šiljenju solufa, trimovanju kozje bradice, oblačenju firmiranog odela, jednobojne rolke ili Gant košulje pastelnih boja, i obaveznih bez-dioptrijskih cvikera bez okvira. Nešto kao Džordž Kluni, al' blago-džigerastija distribucija za našu raju. Ko zna stil* ovog pevača, kapira o čemu pričam.

Sa osmehom kreditnog službenika, voli da iskaže kako je i u pedes'petoj ostao onaj isti bosonogi siromašni dečak iz Donje Grabine, pun snova, ideala i dečačke naivnosti. Stvorenu sliku veoma uporno održava i gradi: bijeljinski švercer bakarnih cevi nije bijeljinski švercer bakarnih cevi nego poslovni partner, a krkanje ćevapa u "Aščinici kod Šanage" nije krkanje ćevapa u "Aščinici kod Šanage" nego poslovni ručak. Ali maska, iako groteskna, radi posao, naš svet je oduvek bio lakoveran i zaboravan, a zbog čestog stida na svoje seosko poreklo uvek je bivao hipnotisan kravatama i glagoljivošću. Elem, to tako i potraje, sve dok ga neko ne vidi kako Rekstonom kupi maloletnice ispred srednje trgovačke ili na svadbi ožderan od vinjaua spusti gard, uštine mladinu sedamnaestogodišnju sestru i naruči nešto od Fazlije, za svoju dušu. Naivnog dečaka.

Nivo Šerif Konjević sindroma je direktno proporcionalan proizvodu zabačenosti vukojebine rodne grude i brzine stečenog kapitala na mufte.

Zajebantski opis i podjeb za bildera, nonšalantno aludirajući na sličnost za nerastom i junošom.

Prvo i poslednje pitanje koje ćeš dobiti pred kavgu sa polu-fabrikatom. Retoričko pitanje u svakom smislu. Ako si jak i dovoljno brz, crvena lampica da odigraš na prednost da ga prvi šljasneš i posle se nadaš nekom čudu koje će te spasiti sigurnog istresanja iz gaća i propratne kontuzije rebara, a ako si pametan znak za hvatanje šture suprotno od sto trideset kila šarene slanine koja ti prilazi, zakrvavljenih očiju i raširenih lopata na ručurdama sa ocrtanim tribalima. Situacija gde je mogućnost razumne diskusije zanemarljivo mala, negde oko epsilon.