Sufiks Jutjub videoa njanjavih pesama koji čine plejliste badovinačkih učenica srednje trgovačke, odeljenje II-2, kćerki penzionisanih potporučnika armije SFRJ i prodavačica u radnji "Braco i sinovi". Pošto nije samo dovoljno imati naslov pesme i sadržaj iste da slušalac sam proceni da li je pesma kvlt ili ispljuv nekog Željka, treba i dokačiti neukusno nametljiv dopis.
Muzički bosanski lonac anadolskih ritmova, primesa kazumbe i načovidalovskog silovanja autotjuna. Nadsve lirski tanana muzika u spotu gde senzibilni baja sa nagruvanom sisom u bodi maji, blistavim zubnim navlakama i V-izrez slim-fit majicom, baršunasto hrapavim glasom testeriše srca vinjakom opijenih ljančesterki u Puma trendžama, koje, dok otvaraju drugu kutiju Jorka, padaju u trans sećajući se izgubljene bivše ljubavi, Cicana, semberskog apsolventa DIF-a u Novom Sadu godina osma.
Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.
U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, kako se treba: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, kako se mora: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.
Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.
Pazi one sirovine što su se namrštili, ne možeš ljude ubediti da nismo gledali one tri starlete Vikom orkestra koje su doveli sa njima... Došaptavaju se, sve mi se čini da će da nas šibaju.
Vidim.
Bokte, da izginem u rupi gde vuci spavaju koze analogno, koja mizerija od sudbine da te čovek pita. Da zaginem od ruke čoveka koji je uhvatio gospođu u rivirz kaugrl na meni, potpisao bih odmah, makar bi se imalo šta posle pričati. O, jebali me ovi tvoji hipster seoski vašari po pripizdinama, i ludu glavu kad pristadoh da dođem sa tobom. Šta ti kažeš da im se mi izvinimo, i kažemo da nećemo više? Jebiga, kažemo, zanele nas tri djeve nesvakidašnjom lepotom, pa živi smo ljudi. Našle nam slabu tačku, jebiga kad im šljokice šljašte k'o luster crnom leptiru iz pesme Ju Grupe. Obećamo im da nećemo nikad više, rukujemo se, platimo piće njima i raviojlama i brišemo?
Hm, drama kvin, da ja tebe nešto pitam... Je-si-li-ti-lud?! Da se izvinimo što su oni utripovali da im gledamo one tri, da li su ženske ne znam neka bude da jesu za potrebe diskusije i zbog opšte kulture, ženske što su doveli sa sobom? Idemo mi na njih, iza nas je zid bez prozora. Teoretski: - ti i ja možemo samo napred, praktično: – možemo i na pod, potencijalno: - ne bih ni da isključim mogućnost da će da nas okače za luster-ventilator. Kakogod, ovako izvesno dobijamo batine, ali, jebemu mater, makar ne priznajemo da nam se se sviđaju one tri ljančasterke – njih tri, sveukupan bilans: šesnaest zuba, dva paklića Morave bez filtera, kvadrat vrcaljkom razmazane šminke i jedan termofor pod pazuhom. I ti bi da priznaš da si gledao u njih? Imaš li ti imalo ponosa, ali imalo?
Jebiga, pa tu si u pravu.
To ti kažem. Idemo mi na njih, ne što se treba, nego kako se mora. Ako preživimo, makar pišemo memoare i boli nas kurac. Kad ostarim, lepo turim unuka na krilo, pijem kuvano vino i pričam mu kako sam se šibao sa čitavim zaseokom, odeljenje drvno-prerađivačke industrije, specijalizacija: letvice i bukove grede. Pazi, evo trče međedi! Prvo sad da nazdravimo po jednu čašicu kruške kao džentlmeni, a sad sad vataj flašu i pepeljaru u ruke, zagrađuj astal, formacija katanaćo!
Poslednja karta za pokušaj izvlačenja situacije muškarca uhvaćenog da zvera naokolo u guzliće i dojkice.
Fora u startu osuđena na propast, ali kad gineš već pred streljačkim vodom komandovanim ljutitom ženom, bar gini sa stilom, skini povez sa očiju, stavi cigar u usta i nasmej se. Znaš i sam da tu pomilovanja nema.
Show must go on, reče rahmetli Fredika Merkjuri, show must go on...
Opet bleneš oči ti ispale? Opet? Još ukočio glavu pravo, a oči k'o radar, muška kurvo!
Ako ne znam na šta druge žene liče kako da tebi kažem da si najlepša? Moram da uporedim, da stvarno znaš da mislim to.
Ne seri!
Ne brini ništa, nisu nešto, lepota je u oku posmatrača, meni špena upala nekidan uoko, dodaj na to urođen blaži oblik astigmatizma...
Klot automobil, kakav i treba da bude. Karoserija, volan, točkovi, motor, transmisija i puki minimalizam elektrike. I to je to. Retrovizori su poželjni, mada ne i obavezni, radio već spada pod luksuzne dodatke. Mehanika po pravilu predimenzinisana sa faktorom dva i po, čoveče, napravljeno da traje, tako se nekad radilo. Što manje delova, to manje ima da se pokvari. Volan u ruke, noga na gas, kamenje pršti, asfalt cvili, šaltaj i piči. Muški osećaj! Sloboda!
Limenka je u zadnje vreme agresivno potisnuta sveprisutnim američko-džastinbiberovsko-jevrejskogej-jebemmujamater-lobijem koji čini sve da učini vozača što pičkastijim, i ljude, kao takve generalno, što kenjkavijim i tupavijim. Laneni sunđerčići za naslanjanje ruku, senzori, aktuatori, držači i podgrevači kafe, masažeri otečenih vena, dirlikatori jaja. A tek "inteligentni" dodaci... Jebogabog, auto nariče, žmiga i neće pa bog da krene sve dok se ne svežeš - alo, dorate, pa ko koga jaše ovde? Sistem za automatsko parkiranje? Ako to nije dokaz da hoće neko da nas napravi retardima, na znam šta je, ja kad vam kažem. Već vidim tok evolucije gde će gomila pregojaznih ljudi da se voza u inteligentnim samoparkirajućim kolicima. Na jednu cevku će da ulazi braon kašasta smeša hrane, minerala, vitamina, na drugu će da izlazi braon smeša govana, automatika će da brine o ostalom. Boli nas kurac, mozak i muda će biti relikt pređašnje faze evolucije.
E, da me povučete za kurac, ko vas jebe! Gargija! Crno-bela slika Džejms Dina sa Reiban cvidžama, pripaljenom cigaretom i teksas jaknom dok stoji naslonjen na Porše ostaje za vijek vijeka pojam butnovništva, asocijacija mladosti i života. Svaki čovek će da umre, ali svako ne živi. Eto moj komša Paja. On sada ima ozbiljne probleme sa prostatom, uklještenje trećeg pršljena i brkatu debelu ženom strina-Milku, koja ga nekad pijanog ispendreči u avliji, a mi se pravimo da to ne znamo. I pored toga, Paja sa svojim Kadetom kockom '81 šesnest puta veći frajer od svakog vozača Smarta ili tako neke činčile od auta. Paja je makar sedamdes'četvrte furao repiće-nazad-glave frizuru, za ispraćaj bratu u JNA u Tristaću trsio lokalnu pevaljku Selmu iz Tuzle. Podigao čovek kintu od neke opklade, uzeo bolovanje u firmi i u Makarsku na more magistralom zapucao na dve nedelje. Takvu slobodu vozač Smarta eventualno mož' da vidi na slikama na Tambleru, gde ima blog "TheRealManLumberjack", a radi drugu smenu kao kasirka u Maksiju, pička mu materina.
Što je najgore, svi komplet postajemo pomalo pičkasti. Proces nije, meščini, reverzibilne prirode.
:Brm, krm, tras, škrip, staklo sa vozačeve strane Golfa keca se spušta, malo škripi k'o ciganski đeram, malo radi krstasti šrafciger:
Ej, desi, Đole! Pešaka kren'o, protežeš papke?
Mda, eto da se protegnem, aerobna aktivnost, a i vreme je lepo. Čoveče, jel' ti još voziš tu limenku? Boli te kurac, sačuvaj ga još koju godinu i imaš oldtajmer xexe
Tu si u pravu, još malo pa oldtajmer. Ali zaboravio si i ovo. Ispod haube je sređen k'o sat prošle godine, generalka komplet bila dvesta evra. U garaži imam jednog keca, rođak mi doterao iz Austrije lupanog da imam za delove, pazaren za sto evra, pola gajbe piva i broj telefona neke kuravele. Kečina skoro i da se ne kvari, i kad bude nešto, mahom 10, 20 evra. Većinom kanem dvadesku, znam da majstor Cile voli Vinjak više od ćaće rođenog, a trezan više obatali, navik'o čovek da radi pod čokom. Ček, a tebi senzor na Audiju 300 evra? Mesečna rata na dve godine još dvesta. Servis dogovaraš k'o da vodiš tetku kod kardiologa. Ako, lepo je to, ipak nešto kontam da je Vijagra jeftinija kompenzacija za kurčevu disfunkciju. Nego, gde je Audi? (..."moj ti naudi")
Ma... na servisu, neki mikrokontroler se uzjebao, šta znam, kad dam levi žmigavac, on spusti desno staklo, štrica tečnost za brisače i otvara gepek, al' ne baš uvek.
Ako, lepo, tehnika, ele'trika. Upadaj u ovu moju limenku ako hoćeš da te povezem. Jeste šetnja rekreacija, al' ovako odoka, nisi mi baš u kondiciji da špartaš na drugi kraj grada.
Scena: predgrađe. Zatopljeni filter kamere, usporeni snimak. Mačka pretrčava užareni asfalt. Vintidž Mustang automobil prolazi cestom, u njemu dvojica likova isturenih laktova. Ne pričaju. Kamera lagano pomera fokus na šareno obučene ljude koji sede na pragovima. Oni su znojavi. Svima pantalone spale do pola guzice. Radni dan, a bleje, jebiga, da ne poveruješ kako se lepo živi od otimanja Nikon fotoaparata britanskim turistima kad se zagube u faveli. Nema debelih, nema bobuljičavih, ten im je uniformno kremast. Pozdravljaju klimanjem glave ove u automobilu. Znojavi su.
Prelaz kamere na pendžer mlade deve. Iz radničke porodice je, niža srednja klasa. Obučena je u majicu bez rukava i odsečene teksas pantalonice. Sise precizna trojka. Danas se potrefilo da ne volontira u crkvi kod oca Miguela, ne ide ni da prodaje cveće i ne skuplja pare za siročad iz čileanskog samostana. Ona se smara. Vruće joj je, i vrućina je tera na grešne misli. Steže brojanicu na grudi, moli se za održanje nevinosti katoličkog pičića. Sad dvojka je ipak u opticaju, sevanje u dvojku valjda ne spada pod jurizdikciju šokačkog Isusa. Znojava je.
Kadar na ulicu. Grupa iz kraja dolazi. Nabavili su i jednog Kineza. Tu su bubnjevi, radio kasetaš, gusle i vuvuzele. Bam, tras, decibeli basa lome zvučnike. Tempo ubrzava. Fastforward videa sa 14 na 24 frejmova. Tu je i on. Papi. Nosi maramu ispod šešira. Atlet majicu da istakne biceps, vidi se da je dečko radio na sebi, ali nije nagruvan k'o Dorian Jejts, jok, ne, to je od salse. Latino seksi, crn i mističan. I on je znojav. Oko vrata mu je ogrlica sa žetonom. Ukr’o od Cobeta kaiš sa gigantskom kopčom. Došao je da kobjasni neke stvari, znaš iz geta je, težak mu je život. I on repuje. I dok to radi, mlati rukom u kameru. Pantalone mu spadaju. Sreća pa ne mogu dalje od dubokih zeleno-ljubičastih patika sa ogromnim jezikom. Prelazak na refren, uzvlačenje pantalona. Opet priča u kameru i rukama preti snimatelju.
Oštar kadar nazad na malu. Ona je čula latino ritam, greh je nadvladao, krv je nečista. Kadar ruke koja steže brojanicu. Ah, fleška - Papi je tu! Silazi, trči. Opet 14 frejmova po sekundi. Baba uzela u ruke džoger i zabarikadirala hodnik da joj spreči put da se vidi sa Papijem. I baba je znojava. Gazi babu, baba leže, i baca poslednji pogled na ikonu Svetog Karmelita od Bogote. Babina ruka pada i brojanica ispada iz babine ruke na pod, dole je laminat, jebiga sirotinja. Pogled sa ulice na ulaz zgrade, mala istrčava, njegova bejbi je konačno sa njenim Papijem. Papi će noćas jebati, u oba slota. Dernek se nastavlja. Oh, kako su svi oni tako kul šareni, bezbrižni, puni nade, neispunjenih snova, a opet tako krimi i strastveni. I znojavi.
O, majku vam milosnu jebem, zar je problem kupiti običan glicerinski sapun, uniseks antiperspirant, običnu jednobojnu majicu, i neki polovan fen. U vr’ glave 20 evra, mala cena za veliku uslugu neidenja na kurac.
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Kloaka sive moždane mase domaće malograđanštine, krajnji domet intelekta i životnog dela brata od tetke sa sela Divi Gavaja koji se vratio sa šljake u Vijeni. Dosadilo čoveku uvođenje podnog grejanja i lepljenje laminata, pa rešio da se k'o i svako naš turi u neki privatan bizmis, ali da integriše životno iskustvo sa Zapada, otamo gde je sve bolje.
Kroz naziv altruistički ponuđen dašak veličine i lepote tamo neke strane zemlje, gde su svi kul, ne prde, ne češu bobuljice na dupetu, ne nose debele čarape zimi kad smrzne Jugić na minus deset, gde ljudi žive brzo, a hrane se lako, ne čuče kraj kapije puškom čekajući električare, i za brenč u salad baru jedu ovsene pahuljice, nekad ponekad kroasan sa zelenim čajem, doduše ređe. Dašak nade, zrak sunca ponuđen domaćoj sirotinji, što umnoj, što materijalnoj, što najčešće oboma u paketu.
Jer jebiga, naziv butika "Yves Saint Laurent" u prigradskom naselju tako bombastično zvuči, da zaslepuljuje fleškama gladne, sive oči raje tako da se i ne obradi pažnja da se radi o daščari 3 sa 5, gde uz saundtrak najnovijeg Bađijevog hita, tetka od tr'espetaka godina obučena u tigrastu majicu i platforme u plute, nudi samo tebi ekskluzivan, zadnji primerak or'ginal Nikke patika. Eto, kao za tebe, jer vidi da si dobar i lep dečko, dvadeset evra daj i nosi bez brige budi, jer njen sin ima iste, ali vrati ti nazad dva evra da devojku na kafu odvedeš. Samo od nje, ekskluzivno za tebe. Dašak Pariza, patike za osamn'est evra, bezobrazni, dvosmislen namig i kompliment od iskusnije žene, pa nisi valjda neki hladni bezdušnik, ili nedobog neki proračunat smarač pa da odbiješ. No-no.
A tek ne klanica "Braća Vuletić - domaći odgoj krmaka", to je totalno seljački i tu se životinje sigurno nehumano ubijaju satarom u dlakavoj ručerdi nekog radikala Milete rodom iz Rogatice, nego butik mesa "Everton". U butiku mesa životinje same uginu, i to samo životinje koje su bile u velnes štalama, nisu srale, niti ležale na slami. Nego, praznoća apsurdnog života im dodijala, jebiga farmer im čitao pred spavanje Bodlera više nego Murakamija, sabskrajbovale se na suicidalne blogove na Tumblr-u, a bile i po prirodi pomalo bipolarne ličnosti, rešile da uginu. Od tuge. Ne, pardon - od veltšmerca. A tek osmeh i nebesko plave oči Stefana Nikole, butik-menadžera za prodaju mesa ...Eh, avaj!
A? Šta je ovo bokte, je l' šira il' duža ne znam kako sliku okrenuti... ček, naš'o sam orjentir. Mustaći idu vodoravno pa motaju pod vinklo... Opravio..... Hm... U jebote, oni iz NASE našli dokaz vanzemaljskih oblika života? Rover uslik'o na Marsu.
Neozbiljna budalo, samo filozofiraš i stalno se sprdaš. To može da ti bude žena, prava mladica. Nije neka fest lepota, ali lepota bude i prođe, ljubav ti neće platiti račune. Njeni izgrađeni, skućeni, leže na parama. Iz dobre kuće i zaukuću.
Ćale, zaušumu, ZA-U-ŠU-MU, vidi joj ruke, k'o da je porod Bad Spensera i Ćane Bodirože, šteta da prirodan talenat propada. Što se tiče mene, može i tako. Iako nisam baš shvatio značenje, čuo sam da su kompromisi poenta braka. Ja ću ostati kraj šporeta, da okrećem pitu u rerni, malo plačem, malo gledam Malu Nevestu. Ona nek cepa drva, i boli nas kurac. Oboje.
Mili, 86-to, kraj godine, baba Nemica vozila do pijace, većinom o svecima, nije preš'o ni 97 hiljada. K'o tebi bi moglo za iljadu i po evra, ako mi veruješ ja sam tu dobar samo da sebe pokrijem.
Buraz, ako ovaj auto nema poremećaj ličnosti pa je umislio da je Inzagi, te ova poprečna štrafta nije od rajfa za kosu, sudeći po varu 2 centimetra debelom od vrata do vrata, da li ti pričaš biografiju ovog prednjeg ili zadnjeg auta? Čisto da ostanem u toku fabule...
Teško gujcu pokrenuti, teže nego neku opaku boleštinu preležati, a opet svako nešto hoće, bez mnogo znojenja iste, mnogo i odmah. E, ne'š, kOlega, ne ide to baš tako! U mračnom procepu između tromosti guzice i apetita iste žive nelagoda i strah. Kurva život kad-tad čoveka opiči čamuganskom palijom po čekrli-čelenci, čisto iz kaprica da mu dokaže da baš i nije "najlepše i najpametnije oko mamino, tatin Dejo Savićević, đedov Živojin Mišić (a ne neki od onih črvenih izdajnika šjeme im se zatrlo!), i babin sudija i prešjednik mesne zajednice". Gde je teskoba gorivo, tu su ventil bes i mržnja. A kako lakše se rešiti toga, nego opljuvati na ono što čovek nije, a hteo bi da jeste. Kod Srba je to bar narocki recepat i psihoterapija vascele populacije. Repetiraj šlajmaru k'o da papovkom ciljaš Čampija, zaškilji na ono oko sumnje i prezira da iskalibrišeš snajper i opleti, šta on misli da je tu nešto bolji od tebe! Pu!
Gled'o sam na televizoru neku emisiju, jeb'o majku onaj pravi Ronaldo k'o tovljeno kezme... Nu, nu, biri, biri, dođi Ronaldo, mali Ronaldo, na klip šećerca, oć, oć.
Jebiga, naiđu sjebana vremena svakom, nemoj čoveka osuđivati, pritisak javnosti, kurve, kokaniđa, uostalom šta ti znaš o njemu, ipak je on bio Tito u svoje doba. Prekrsti se, praviću se da nisam čuo, i cuclaj to pivo kad ti je Bog dao.
Šta'e sporno?! Ja kad sam u svoje vreme ganj'o lopte, zvali me Stevo Metak. Ali bio jeben... voleo popiti, male ganjati, pobiti se... a mog'o sam glat u Zvezdi igrati, ljudi me iz Beograda dolazili gledati, pitaj ćaću svog.
Aj ne seri, taj čovek je moj stric, tvoj prvi komšija, koji je studirao u Beogradu, ali si bio nacuclan k'o čep pa si pao na zajebanciju mog budale oca i njegovog kuma da je stric predsednik Crvene Zvezde. A što se tiče talenata, i za asfaltinu Selmu sa Arizone su govorili da će biti nova Brena, a sad za pet evra peva na kurac samostalnih autoprevoznika umesto u mikrofon. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što ti je u krvi niko nije uspeo. Može pivo?
More! E, bila jesen 82-ge, taman pred odlazak u armiju, ček, ili bi posle armije... e, da ga jebem... :rukom briše rosu sa pivske flaše, nateže pivo, dok mu jabučica titra: Čoveče, kraj utakmice za kvalifikaciju u kup SFRJ, s leva pas na mene, primim je na grudi, tap, volej, tap u rašlje. Publika na stadionu u Pelagićevu na noge, tribina od dasaka, hoće daske da se pokidaju, nešto dece spada sa drveća od euforije, druga polovina mi nudi što majke i što tetke samo da im dam dres, devetku, posle meča... e, al' su to vremena bila... :klok, klok, klok: DOBRRRAAA PIVA!... Baš se Ronaldo udeblj'o...
Sleng za žemsku koji se koristi u Bosni. Izraz verovatno inspirisan analogijom muvačine sa lovom na jarebice, a i neslučajnom fonetskim sličnošću sa jebica.
Sinak, kako bilo u izlasku, nešto si mi popišan?
Pazi, krenuli smo strateški u lov na jarebice... Upicanili se, skupili kintu, isplanirali raspored u formaciju napad konjicom....
Šta mi tu dramaturgišeš k'o Mala Nevesta, znaš da sam tri'est posto nagluv od opsluživanja haubice i slab na živce jebemti?
U sali nešto razjebali raspored. Umesto koncerta amaterskih bendova, uleteli na koncert Bađija i Mikija Mećave na proslavi Osmog marta u organizaciji Ženskog odbora Srpske Radikalne Stranke, mesne zajednice Donja Šnjegotina. Umesto lova na jarebice, ispade stampedo divljih krmadi. I sad mi sevaju fleške od mustaća tetki sa nadlakticama Mikija Rurka u Ekspendablesima.... Stari, dodaj mi tu flašu dedove brlje da saperem rane na duši, i pričaj mi opet kad ti onomad 93-će pola čete izgibe u zasedi na Ozrenu...
Dogma zapadnog kapitalističkog društva gde je čovek prvo mušterija pa tek onda čovek. Izjednačiti slobodu sa srećom, izjednačiti izbor sa mogućnostima, ponuditi mogućnosti, a kad se već nudi to mora, bato, nešto i da košta, pa ne može baš toliki altruizam za džabe... Ali šta je nešto novca za sreću, zar ne, nisi neki sitničar, ili ne dao bog, smarač? Šta će mušterija, slegne mula ramenima, ionako već rinta da bi živeo, živi da bi radio. Pored 16 sati radnog vremena, kredita i lizinga, ko će razmišljati da li je starije kokoš ili jaje, ionako ih dele dve police u Merkatoru. A tu ima ne jedna kokoš, nego 36 vrsta, sa kostima, bez kostiju, veća, manje organska, neorganska, genetski modifikovana, sa obronaka Alpa, volja ti bataci, sa karijem.... A tek jaja, od S, M, L, XL, pa do P veličine, A ekstra, A, B klase, ekološki, štalski, kaveski uzgoj... Provuci platnu karticu, imaš ne jednu, nego sedam komada od četiri banke, i ne razmišljaš mnogo. Natakni sluške smartfona, pusti neku muziku i uživaj. Nešto ludo, opušteno i samo napred, jesi plejer, klaber ili si smarač. Dabome.
Ustavi malo, netemane jedan!
Isto se zoveš kao pokojni deda. Seti se njegove priče... Dedu su oženili njegovi roditelji. Nije bio nešto lep, stidan je bio i pomalo klempav, kao i ti. Pričao ti je krišom da baba ne čuje da ni ona njemu nije bila nešto lepa, ali njegovi i njeni se našli, oboje iz siromašnih porodica, takva odluka pala. Za prvu bračnu noć posudio gaće nemecke proizvodnje od starijeg brata. Na početku su se on i baba gledali popreko, vremenom naučili da se tolerišu. Tolerancija je prerasla u poštovanje, poštovanje u ljubav. Četrdeset pet godina braka, dve kuće izgradili, ogromno imanje stekli, dvoje dece, pet unuka. A ti, ime dedino, u trideset i nekoj, nezaposlen, ti danas u dva ujutru spuštenih gaća stojiš kraj laptopa na jedanaestom tabu youjizza listaš da nađeš dovoljnu dobru žensku da ga izbaciš, jer jebiga šteta je baciti na neku lošu. Ali, da bi naći neku novu, nešto do sada neviđeno, ekstravagantno. Možda neka ektra riba ima na trećem tabu, šteta bi bilo stvarno... Jebote, pa listaš već par sati, štaš, nevoljno nađeš u bukmarku nešto provereno, mrziš sebe zbog jebenog kompromisa, ali pogledaš, pa da na miru možeš da legneš. Sam, u osam kvadrata iznajmljene sobe. Sutra je novi dan, iznajmljeno skupo popeglano odelo na jeftinom kineskom plastičnom ofingeru. Novi dan, četvrti razgovor za posao ovaj mesec. Pardon - invervju. Zadnji put si na intervjuu pao kad si nekom menadžeru na pitanje "Koje su Vaše mane?" rekao "Pa, iskreno, podosta ih imam", a i opet si zaboravio da se smeškaš, blago i poslovno odmereno, kako to tutoriali na netu savetuju. Treba sada leći, biti odmoran i nasmejan na novi razgovor za posao. Kutijica tableta za spavanje kraj kreveta... Doktor je lepo pitao, pružio izbor: Gospodine Kovačeviću, imate ove četiri vrste, koje želite, izbor je Vaš? Smrtna tišina mračne sobe budi usnule demone, nastanjene ispod tepiha šarenih laža. Tu, bato, Bajer tablete od 400 mg ne pomažu mnogo... Bol neki u duši, šta li je, jebem ga.
Kapitalistički marketing se zasniva na maksimizaciji profita pod paradigmom pružanja iluzije slobode. Iluzija slobode povećava očekivanja jer se nudi mnoštvo virtuelnih mogućnosti. Od toliko izbora, majku mu, jedan mora biti savršen. E, vidiš, kada prva kiša sapere tu šarenu fasadu, tu realnost opiči čoveka po čelu. Dilemom koliko je izgubljeno načinjenim, konkretnim izborom razočarenje se oduzme od sreće ponuđene čitavim spektrom mogućnosti, sve u svemu, matematika prvog razreda. Želja za novim mogućnostima povuče ponovo, i jovo nanovo, čovek kao miš vrzino kolo okreće.
Ključ sreće – ne očekuj mnogo i drži se stvari koje su se generacijama održale, jednostavnih principa koje je vreme proverilo. Samo se seti dede, imenjaka, i posuđenih nemeckih gaća.
Lepa mogućnost izbora, a opet mnogo gori paradoks. Jebala vas sloboda koja se meri sa 36 vrsta kokošijeg mesa u Merkatoru! Hoću obične gaće, dvoje farmerke, krevet da mogu zaspati u toplom, kajganu od običnih jaja. Ne treba mi mnogo, ali dovoljno da mogu sa nekim podeliti i konačno moći odahnuti, nasmejati se. Živeti, a ne biti kokoška u kavezu, ma kako šaren i lep bio.
Dobar dan, gospodine, izvolite, kako Vam možemo pomoći?
E, zdravo. Hteo bih da kupim neke farmerke?
Kakve bi gospodin želeo?
Hm, farmerke, imaš li neke plave ili neke crne, tamno sive? I, nema potrebe da mi persiraš, nisam neki gospodin, a tu smo i istih godina..
Oprostite, to je polisa naše kompanije, maksimalno ljubazni prema klijentima, Vi ste nama na prvom mestu xexe Gospodine, da li želite više tajt, prisajz ili fleksi u kukovima? Srednje, pliće ili duboke? Fleksibilne, sa ekstra strečem? Uski kroj ili kežual, sa dugmićima ili rajfešlusem, isprane, ili sa punom, zasićenom bojom?
U... Znaš šta, hvala ti, odoh ja ipak na pijacu, tamo sam kupivao kad sam bio studentarija. Radila je tamo jedna baba Selma, valjda nije umrla. Ona čim me vidi, nasmeje se, ošacuje odoka, odmah izvadi dvoje-troje. Ja probam, dve hiljade, hvala doviđenja. I molim te... taj osmeh... plaši me.
