Туцач је ударао по камену док га је сунце пржило. Помислио је да нема јачег од Сунца и толико јако желео да постане Сунце, кад му се жеља и остварила. Пржио је по оним доле туцачима камена, наслаћујући се што није туцач, а знајући како им је тешко. Пржио је тако све док му се није испречио велики облак, а он схватио да има и јачег од Сунца па пожелео да буде облак. Прекривао је, као облак, и упијао зраке сунца све док га није разбио ветар. Постао је и ветар сматрајући да је ту крај, и да више ништа није јаче док је несметано шибао небом, ломио облаке и носио кровове кућа, а онда наишао на стену која га је преполовила; није јој могао ништа. Стена је јача. Постао је стена, Сунце му није сметало, ломио је и облаке и ветрове. А онда је одједном осетио бол, и чуо одјек удараца које му је задао туцач камена, бришући зној са чела.
Схватио је да не може да искочи из сопствене коже, и запитао се да ли уопште и треба. Све може да постигне, и цвет ће у стени да нацрта толико веродостојан да ће се неки залетети и да га уберу. Али, мирис је оно што тај цвет, за разлику од правог, неће имати.