Najbolja drugarica
Vidi, ja sam muško, i imam je. Mator sam konj, te možes bataliti priču, "Ti bi nju samo trsio, pa je tešiš kad' je drugi ostavi u nadi da ćeš da umočiš". Neću da umočim. Mislim hoću, jer sam kao napaljeni jednorog ovih dana, ali ne njoj. Zašto ne? Jebiga, je l' bi ti skakao na sestru? Pa?
Beše neka ekskurzija, i iz nekog nepojmljivog razloga (ni dan danas ga ne znam), nisam otišao. Trodnevna, jebemliga, ali kao da je trajala mesecima, kažu. Žene, alkohol, doživljaji koji se prepričavaju unucima, poznate ličnosti, pičke materine, ma bili ste i vi na takvoj sigurno, da ne dužim. Najbolja ikada. I nikada u životu mi neće biti draže što sam propustio sve to. Tada sam je upoznao.
Ne kažem, imao sam i ja kvarne misli. Ali u početku. Pa kako i ne kada je lepa, i zgodna, pametna, dosadna kao i ja kada joj objašnjavam da je pogrešila, a tvrdoglavija od bika; nepromišljena u mnogim situacijama, ali sa dozom tog famoznog x faktora koji je i u takvim momentima čini beskurpuloznom dobricom.
Sednemo tako na kafu, u jedan od onih kafića koji svi imaju, onaj gde se osećate, pa...lepo. E, tu. I smejemo se. Evociramo uspomene. Kako sam je "muvao", a tada je bila sa njim i koliko ga nisam voleo, a kasnije ni on mene jer je znao da mi se sviđa ona. Pa onda kada samo se napili, a ja je nosio kući. Ili ona mene, ne sećam se. Pa par godina posle kada sam upao u sranje, a ona skupila svu svoju usteđevinu i pritom pozajmila pare da bi mi dala. Kažem dala, ne pozajmila. A oni magarci kad su je napali. Ni ne znam odakle mi hrabrost da svesno hrlim u batine. Hvala Bogu, te su se uplašili i otišli. Ili su oni ostali, a mi otišli? Ni toga se ne sećam baš, nebitno. A kada ponestane tema za razgovor, jer ipak posle toliko provedenog vremena zajedno nekada nema šta da se priča, i kada nastane tišina, nije nam neprijatno. Gledamo ljude u tom kafiću, i čekamo da njen verenik dođe po nju. Ah da, nisam vam rekao, ima verenika, a ja ću biti kum. I jedva čekam da spičkam svoju polugodisnju platu za jedan dan.
Eto, nekada davno bio sam zaljubljen u nju. Sada je volim. A ti? Imaš li ti najbolju drugaricu?
Nabijač kompleksa
Mali srpski Leonardo. Pojavljuje se u TV emisijama, čisto da razori kol'ko-tol'ko prijatno poslepodne prosečne srpske porodice.
Majka: Ček', ček', ne prebacuj, da vidimo ovog malog.
Leonardo: Da, govorim engleski i nemački. (demonstracija sile: spika sve u 16)
M: A kol'ko sam vas puta, djeco, molila da pričamo engleski bar po kući, kad već knjige ne pipate.
L: Sviram gitaru, slušam stare grupe, Krenberise i sl.
M: A i ti, konju, kad misliš djeci kupit taj sintisajzer što si obeć'o?
O: Pa, kupiću kad budem im'o para.
M: A-ha, kupićeš. Ovaj nam drugi ima najviše sluha, a počeo Topalka pjevat po kući.
L: Pobedio sam na nekoliko šahovskih turnira.
O: A mi šahovskim tablama kontejnere punimo, sve polomiste, majku vam jebem.
Leonardova razredna: odlično piše sastave, sjajno mu idu prirodne nauke, dobar je drug, sam organizuje humanitarne akcije.
Leonardov tata: Verujte mi, nikad ga nismo pritiskali.
O: Niste kurac. Što moj nijedan nije isp'o takav?
Leonardova mama: Dobro je dete; kad vidi da sam umorna, sam uzme da usisa kuću i čuva mlađu braću i sestre.
M: Sam uzme usisivač?! Gasi taj televizor! Nama ste našli komplekse nabijati.