Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda.
Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.