Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.
-Tata, što brišeš oči? -Ma zaljutila mama ovu čorbu,razvalila je. Ajmo ja i ti malo napolje...
Par reči koje tražimo po etiketama i pakovanjima da donesemo pretpostavku o kvalitetu proizvoda. Ujedno potvrđuju sve moguće stereotipe.
Made in Germany - Odličnog kvaliteta, ali je zato skupo. Made in China - Sumnjivog kvaliteta, ali je zato jeftino. Made in Serbia - Lošeg kvaliteta, ali je zato skupo.
Ne može svako ćutanje da bude ć u t a nj e. Samo posebna ćutanja mogu da zasluže naziv i status ć u t a nj a.
Nije to ono kad ti ćutiš jer nemaš šta da kažeš, ili te je neko naljutio pa ti sad ćutiš ljutito na njega. Ni ono kad ćutiš jer ti je tako došlo, štoseonokaže - spokojan si valjda zbog nečega (piše u tamo nekim časopisima da tako ćute bliski ljudi, osobe koje nemaju potrebu da stalno zatrpavaju jedno drugo teorijama i stavovima, zanimljivostima i ekscerpcijama iz vlastitih priključenija), i onda ti bezbrižno ćutiš, a u sebi ćarlijaš (a ovako piše u nekim zbirkama poezije, valjda je i to neko pametan smislio i međ narodom raširio).
Dakle, to ne. Ovo ćutanje - ć u t a nj e - razvija se polako i naravno ćutke.
Počne da klija u onim trenucima kad ti nešto padne na um, a što na um - to i na drum, pa hoćeš i drugome to da kažeš, da mu pokažeš i pokloniš komad, bar krišku, sebe, pa da zajedno nastavite kroz misli i rečenice, obogaćeni i zbliženi transferom poklonjenih komada sopstvenosti. I, šta se desi? Naletiš na zid. Na bedem. Ili na šanac. Na jarak. Na jaz neshvatanja i neprihvatanja ponuđenog, čak prezrivog odbacivanja. Ništa. Ti prećutiš.
Drugi neki put poželiš da drugome, tebi naizgled bliskome, saučesniku u rasi, sredini i momentu, opet pružiš čest svojih moždanih trudova, možda i da mu razbistriš pogled na vaskoliki ovaj božji pašnjak, da mu slovom zlonemislećim ukažeš da nije sve tako kao što on duma, da je bolje da prestane sa neplodnošću i trulošću svojih dana. Opet zidina, opet provalija. Ispadneš čudak. I prećutiš.
Neki tamo put, padne ti opet nešto na tu tvoju pamet (koja je areal, očito, veoma sklon padavinama i oborinama - kažu tako na prognozi nakon dnevnika, i navedu koliko je palo milimetara tu, a koliko tamo), i ti zaustiš, da se u glas pretvoriš. E onda ti napokon ispadneš pametan, pa zatvoriš usta. Škljocnu zubi, i ti prećutiš.
I bi dobro. I kako ti se zatvoriše usta, otvoriše ti se oči. I ti shvati da je ćutanje tvoja membrana, tvoja kelija manastirska i tvoj karantin (ovako se kaže i u nekoj poznatoj numeri, kad ovaj jedan hoće da zaboravi neku svoju ljubav, šta li je). Da je bolje da ćutiš i prećutiš. I tako se u tebi to ćutanje stvrdne, ili okošta, svejedno.
I to ne bi bio problem da si ti srećan što ćutiš. Ali, ti hoćeš da kažeš. Nećeš da ćutiš. A ćutiš. Jer je tako dobro. Jer nema ko da te zaista čuje.
Ćutanje se piše ćirilicom, jer je oštro i ćoškasto, i u svoje zidove zarobljeno. Drugačije ne ide.
