Drkadžija iz kraja
Свака улица их има, свака зграда их има. Ова врста је поред клинаца из краја и локалног комше кога сви воле саставни део сваког српског краја. Они никад нису били деца. Они децу мрзе. Лопта је њихов највећи непријатељ, а њен звук их аутоматски извачи из куће како би још једном својим кретенским гласом уништили дечију игру. Он нема унуке, а ако их има , они никад не долазе код њега. Његова шупа је препуна лопти, његово двориште и његов травњак су његове светиње.
Њега мрзе све комшије, а поготову деца која га презиру. Његово двориште је поред дела улице који је најбољи за играње фудбала на мале голиће. Он ужива у ишчекивању да лопта упадне у његово двориште.
Господине Живота, у суботу се после 5 година клинци Брђакове враћају да играју фудбал испред вашег дворишта.
Овога пута нећемо пазити да нам не упадне лопта.
Пробај сад да је узмеш, педеру.
Evo me na 100 metara
Laž koju izgovarate kada krenete kolima da pokupite devojku/ženu/majku od njene mame, znajući da tek kada vi već stignete one počinju da pakuju ajvar/papriku/kajmak/šta god, pa onda nabrzinu još prokomentarišu komšinicu micu, pre nego što se konačno smiluju da se pozdrave i rastanu.
Ja (krećem sa drugog kraja grada, pričam mobilnim): Evo me tu na 100 metara, aj spakuj se pa da krenemo odmah, žurim nešto.
Ona: Ok, izlazim.
Stižem 15 minuta kasnije, čekam još koji min, i zaista, eto nje
