Komentari autora savle

  • savle

    Sad vidjeh da si pokraden i da sam lopovu dao +. Stoga + i omiljeno ovdje.

  • savle

    Nije: "koNcizan", ne "kocizan".

  • savle

    Imas gresaka, sredi na vrijeme.

  • savle

    Svakako da je nezamisliva posto to nije sintaksa.

  • savle

    Ko li se sjetio da od tog "instrumenta" napravi brend...

  • savle

    Nije tacno.. dobije se AIDS. Nije me mrzilo da probam.

  • savle

    Opis onoga koji nekome prilazi govori i osobi kojoj prilazi. Ako je ovo opšti imenilac iskustva muškog roda koje imate, bolje se zapitajte zašto vam takvi muškarci prilaze, a ne zašto su "svi" takvi.

  • savle

    Свима којима се свидела дефиниција, препоручујем текст Михаила Епштејна, руског философа, културолога.. Кратак је, у овом је духу и феноменалан! Дакле:

    У друштву у коме је религија престала да буде опијум за народ, сам опијум постаје народна религија. Вотка и дуван постају начини за масовне трансцеденције, за одлажења у други свет.
    Али, између њих постоји огромна ралзика, барем с идеолошког становишта. Вотка опушта и обезвољује, док пушење, напротив, открива мушку прибраност, крајњу концентрацију воље. Ето зашто наше филмове и књиге не напушта позитивни јунак пушач, који управо – позитивно пуши и тиме доказује, готово више него ичим другим, чврстину и поузданост свог карактера. У најнапетијем тренутку, он дубоко увлачи дим, зубима стиска муштиклу или одбацује цигарету. Ако је још и интелектуалац, онда лагано отреса пепео подражавајући сложени, вијугави пут мисли.
    Свака та радња открива у њему велику вољу, зато што је цигарета коју стиска прстима или зубима – предмет којим у потпуности и беспрекорно влада. То што он ради са цигаретом је симбол присебности и одлучности. Прсти и зуби у грубом окршају – шта је још потребно за приказивање јунака? Цигарета и пристаје одлучним, тврдим лицима, зато што открива кежење зуба представљајући грабљивца у тренуцима мирнодопске занимације, када не гризе и не гута него балави папирни цигарлук. Тиме је изражена непосредност детета које сиса дојку; зато нас јунак пушач истовремено разнежује, као невино дете, и одушевљава као моћни борац. Грабљивост у њему огољена је кроз невиност, а такав поступак дозвољава да према јунаку имамо најбоља осећања, од дирљивости до одушевљености, од ганутости маленим до дубоког поштовања према огромном.
    Груди напете увлачењем дима, енергично издужена вилица, чврсто стиснути зуби, спојени прсти – цигарета чини човека запетом пушком, спремном да опали. То је као механизам за навијање или прибор, који региструје укључење. Ако је спремност за подвиг – стање опруге, стиснуте пред пружање, онда је цигарета – кључ увучен у ту невидљиву опругу, који је постепено и затеже.
    Међутим, превидели смо да цигарета није обичан предмет него мала ватра. У томе како природно и племенито пуше наши јунаци осећа се један Прометејев комплекс смелости – отимања и кроћења ватре. Сама маленкост те ватре која тиња, одговара потребама за једном притајеношћу, суздржаношћу карактера. Заиста, ватрене страсти не витлају као у уметничкој бујици романтизма него се суздржавају као сурови реализам: пушење је метафора унутрашње ватре, коју човек обуздава у себи. Зато наши јунаци најчешће пуше у тренутку тешког двоумљења, које претходи – и држи под контролом – следећи поступак: нагло бацање цигарете – свест и воља тријумфују над стихијом, као што и треба у методу херојског реализма. Ватрица цигарете је алузија на обуздану стихију, коју јунак држи у својим рукама.
    А иза те ватрице – како само играју светла унутрашњег пламена, спремног да прерасте у руменило над читавим светом! Димно-ватрено, претеће тријумфално руменило! Довољно је само приказати како пуши јунак, да би било јасно: ово је наш човек, прост, мужеван, усмерен у светлу будућност, која невидљивим немирним одсјајима игра на његовом лицу, а изгледа као мала безопасна ватрица у углу усана. Овај човек у потпуности влада собом, али може да влада и ситуацијама. Нека они још мало буду на слободи – последњи пут се поигравају наивним непознавањем закона историје, које оличава јунак. Кад куцне час, бациће под ноге и изгазиће своју малу ватру, да би запалио велику, да пламени језици букну до пола неба... А затим ће својим тешким кораком изгазити и ту велику ватру, светски пожар, да би на згаришту изградио нови живот и увече седео, са цигаретом, поред широм отвореног прозора, који гледа у сеоску башту или викендашко насеље. Нема ничег немогућег за човека, који тако сигурно приноси ватру устима.