Tečni teretnjak koji u sebi nosi tugu neizdržive tonaže. KAP koja prelije čašu, i sve rezonske granice izdrža. Ciklični period njene pojave sličan je intervalu Halejeve komete, ali sa sobom nosi tektonska izmeštanja duše. Sitna, vodena, krhka, prozirna stvar koja grebe jagodicu jače od masivnog, metalnog, šiljatog boksa među prstima alkoholisanog neprijatelja u kafani. Trenutak njenog otelotvorenja jeste momenat totalne flegmatičnosti u vremenu i prostoru. Zemlja se može okretati, a i ne mora; Sunce sutra može izaći, a i ne mora; Juče i sutra mogu biti, a baš i ne moraju; Muška suza je ona koja se ne briše. Ona koja brutalno kopa brazdu na licu, ona, koja uvek nestane pre nego li dospe u vidokrug tuđih očiju.
Nema veze tata, svi drugari iz drugo dva idu na izlet, ali ja baš i ne moram.
Popularan naziv za rad u inostranstvu na crno. Najviše se koristi kad je u pitanju rad u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Bauštel je u našem narodu postao tradicija tako da se svake godine organizuju prave turističke ture na relaciji Mrčajevci-Menhengladbah sa sve posetama atrakcija poput moleraja u Beču, skele u Salcburgu i štelovanja anlasera na polovnim Opelima na autootpadu u Drezdenu.
-Au brate otkud tebi kinta za novi auto? -Jebiga ovo leto je pao bauštel sa Turcima i Kurdima, gradili kuću za nekog Švabu u Menhengladbahu.
Proći kroz sito, rešeto i filter papir govnjive egzistencije. Ići životu uz i niz karinu periodično, do momenta kulminacije. Po rođenju, Pušača Kurca Života je keva čedomorka ispustila u pomije. Dok su deca njegovog uzrasta hasala kozje brabonjke i sapun s ukusom šumskog voća, on je bio poteran da ratuje u samom prknu sveta, gde mu je šrapnel trajno izdepilirao leđa, noge i mošnice. Osedeo pre treće decenije života, ženio se, razvodio, kotio. Ne računajući brakove, prošao kroz još nekoliko ratova. Dok bi svetina radije punila stomake pivčugom, on bi nalivao izbušenu jetru vinjakom dok mu se kutnjaci ne rasklimaju. Menjao žene i vere kao gnojave zavoje, selio se kao stidna vaš, spičkao svu imovinu na trke kerova, a pritom uspeo da zadrži zajebani aristokratski podsmeh ispod mašću natopljene bradurine. Dovoljno inteligentan da shvati u kakvo je ništavilo i sedam jegera svet zabasao, a dovoljno mudovit da odsluša kompletnu diskografiju Pepersa, povući obarač mu i nije bila toliko mučna radnja.
- Gospodine Hemingvej, nemojte, život je lep! - Mršći sinak. Kad budeš ispušio karinu života, javi se. Vrati Asklepiju petla što mu dugujem i reci Šakiri da ne briše zid. Ameno!
Usledi pucanj, a na španskom zidu ostade falusoidna fleka kolorita grimiznog.
Držali kurac u ustima dabogda! Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju. Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje. Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života... Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – Mora da se drži i veliko pivo.
Koji kurac? Ne, stvarno, koji kurac?! Zašto me zoveš? Da se vidimo? Aj sikter.
Savršeno me ne interesuje kako živiš i čime se baviš. Ne želim da pijemo produženi sa mlekom i koka kolu i pričamo ispričane priče. Čuo sam slučajno sa kim si bila posle mene, mada nisam morao, i pravo da ti kažem zabole me. Ne zanima me ni što imaš uslov za četvrtu godinu, ni moj fakultet me nije interesovao, ni kako je u Turskoj. Balije ko Balije.
Da budemo rijunajted ne pada mi napamet. Dobra si pička al ima vas još. Uostalom i ako nemam devojku drkanje je milina a kurve su ok. Ako mi kažeš da si sada shvatila kako sam bio dobar shvatiću kao uvredu, znači da je neko bio više muško od mene pa ti nije odgovarao. Ili više njih. Ili ceo fudbalski klub sa sve upravom.
Stvarno me ne zanima šta imaš da mi kažeš i nemam šta da ti kažem jer smo bivši. Mada...
-Ej, ćaoooo(ovo poslednje "o" razvučeno ko pljuca posle koka kole)... -Ćao, ko je? -Pa jaa sam... -Da sam prepoznao glas ne bih ni pitao. -Ma ja sam, Marija. -Gde si bre, Marija, oči moje. Kaži? -Što pričaš tako sa mnom, šta ima? -A kako da pričam? Ima sve, belotina par ekselans 70 jevreja za tebe, još slušaš progresiv? -Pa, ono, ipak smo bili zajedno... Neću belo, ladno još diluješ... -Ključna reč je bili. Ladno si još glupa. -E, kajem se i što sam te zvala! -I ja se kajem što sam pio Šomijevu radžu pa te muvao onaj dan, opa gargija! -Baš si seljak. A ja htela da se vidimo... -Što, da me opet napiješ, smuvaš pa ostaviš? -Majmune. Kako da te ne ostavim kad si mi deflorisao sestru! -Pa ja sam to zbog nje, to ume da bude bolno... -Na mom rođendanu! -Pa nisi htela u sobu! Imam goste nja nja služim tortu nja nja, jebiga hemija... -Kakva hemija, gde si u nju mogao da se zaljubiš ima 82 kile ujutru pre doručka?! -Ma ne ta hemija, MDMA bre, tek izvalio...imam ako oćeš, 20 evra? -Prekini. Znaš, ni sa kim mi nije bilo kao sa tobom... -Ne loži me glupačo, ružan sam, mršav i znam da mi je mali. -Znam ali ima nešto u tebi... -Ima, holesterol i alkohol. Bar dva promila da jebe rak raka. -Piješ zbog mene hehe? -Pijem jer volim. Oš doći da se jebemo ili šta? -Samo da se depiliram. Istuširaj se za moju ljubav. -Ni za pokojnu baba Stamenu a ona je najbolju pitu pravila. -Seljaku. Tu sam za sat vremena. -Ćao ćao.
Simfonija pucanja kurca. Bolenje uva. Pandan američkom ''zero fucks were given that day''. Poseban efekat ima ako se koristi dugouzlazni akcenat na ''e'' u reči ''jebe''.
- A jesi čuo da Cukenberg planira neku veliku promenu interfejsa na FB-u, to već 7 godina najavljuju. - Jebe mi se tačno.
- Dolazi ''Hladno pivo'' u Niiiš, oni su superiškaaaa. - Sve što ja čujem od tog benda je groktanje onog malog Kekina ''hnjo, hnjo, nije sve tako hnjoooo, upoznaj svoje pravo hnjooo''. - Karta samo 200 dinara. - Jebe mi se tačno.
- Kolega, uzmi ovaj pamflet, ja sam brucoš i tebe apsolventa ću da ubedim ga glasaš za Uniju Saveza Asocijacije studenata našeg fakulteta. - A što ti nosiš košulju ispod džempera, pa preko svega toga majcu stranke, a napolju 20 stepeni. - Ali, ali... ovo je ''Zara''. - Jebe mi se tačno.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
